Čiji je veći?!
Foto: Aleksandra OStojić, www.linea.bz
P
re neko jutro sam se lepo zabavila gledajući četiri kršna Crnogorca kako se u bašti hotela Astoria, na Ričardovoj plaži u Budvi, prepiru oko toga gde i kako smestiti frižider za sladoled. Već je bio i visok datum – 26. jun, a frižider još uvek nije našao svoje mesto. Valjalo je ozbiljno poraditi na tome. A kada se grupa muškaraca (dečaka – zvaću ih tako jer oni to ostaju za život celi, koliko god godina imali) nađe na jednom zadatku, nastane gungula i nadmetanje.
Čiji je veći?!
To večito pitanje goni dečake na svakojake ludosti i nadmetanje u svim domenima života. Oni to jednostavno moraju znati da bi se znalo ko je vođa čopora! Sport, kao neizostavni deo života svakog pravog dečaka, samo je jedan od njih. Fudbal, kao najmasovniji i najpopularniji, budi u njima poriv nepokolebljivih suparnika.
Gladijator na terenu, gladijator u krevetu
A žene vole one sa najvećim i eto odgovora na večito pitanje zašto žene vole fudbalere! Vrlo jednostavno.
Uostalom, svaki sportista mora imati izražen Mars, a to je sve ono za čim Venera ceo život traga. Samo jak Mars je potentan, obiluje muškom energijom i testosteronom. Plodan je, a takav se traži! Naravno, sve u cilju produžetka vrste. Vrlo jednostavna životna matematika.
Zato i ne razumem one žene koje se bune protiv fudbala. Kao, dečaci provode previše vremena gledajući fudbal i dok to rade za njih ništa drugo ne postoji.
Hello, devojke, drage!
Svako čeljade na ovom svetu traži prostor i vreme za sebe. I to je sasvim u redu. Pokazuje koliko smo svoji i sigurni u sebe. Ukoliko nismo sposobni da sami svoj život ispunimo sadržajem koji želimo, nema toga na ovom svetu ko može ispuniti tu rupu u nama. Ulazimo u beznađe večitog traganja za nečim što sve vreme čuči u nama.
U prilazu dečacima, uvek polazim od sebe. Svsna sam da koliko dam, toliko dobijam. Ako ne pratiš pravila igre i uletiš u kazneni prostor suparnika, bez njegovog pitanja, eto ofsajda. Svira se prekršaj i lopta se vraća na centar. Ajmo sve ispočetka! Ako se buniš, može doći čak i do isključenja iz igre.
I onda se pitamo zašto veza ne napreduje. Kako da napreduje ako igračima ne damo prostor za igru?!
Iskreno, ja u tom fudbalu ne nalazim tu ništa loše. Naprotiv! Mladi, jaki, zgodni dečaci, u naponu snage, trče na travnatom terenu, ograničenih razmera. Taman da ih sa lakoćom držimo na oku. Sve vreme su u gaćama i dresovima, koji ocrtavaju kompletnu definiciju njihovih mišića i koji im nakon već petnaestak minuta igre postaju potpuno vlažni, a time i pripijeni uz telo.
O lepoti drugih sportova kao, recimo, vaterpola, i da ne pričam!
Zar to već nije dovoljno za ’wet dreams’?!
U fudbalu kao i u životu, sasvim su jasna pravila.
Zato i volim fudbal, sport uopšte, a sportiste ponajviše.
Sa druge strane, sport je zdrav i treba podržavati svaku inicijativu te vrste. Baviti se sportom je poželjno jer zdravo telo odaje zdrav duh. Za mene postoje samo dečaci koji se bave sportom. Preostale zanemarujem. I to mi je vrlo bitno kojim se sportom bave. Preferiram one koji se bave ekipnim sportovima, u odnosu na individualce, jer to jasno pokazuje kakav im je mentalni sklop i karakter. Iznad svih ne volim ove što se bave tenisom. Njih delim u dve kategorije – pomodare i one što termine za tenis koriste za švaleraciju. A obe su mi mrske.
Fudbal je nešto protiv čega se ne treba boriti!
Svaka borba protiv je uzaludna i unapred izgubljena. To bi svaka žena trebalo da zna. Iskonske nagone i strasti ni ne valja suzbijati. Treba ih pustiti da odrade svoje. Nakon toga – svi srećni, opušteni i zadovoljni. Kao posle sexa. Uostalom, zlatno pravilo je – ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se! Tako jednostavno i mudro.
Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations