Halo, je l’ to… ko je to?

Foto: Mladen Sekulić

Prosečna žena tokom svog prosečnog života u proseku kune iz tri razloga. Prvi je kad je prevari muž. Dabogda mu zadnje bilo. Drugi kad joj Neša šaner za trista evra uvali kinsesku kopiju Prade i zapali u nepoznatom pravcu, zapalili ga dabogda ga zapalili i njega i njegov golf sa sve hartijanim kesama punim skajanih jakni u gepeku. I treća je kad je, na pravdi Boga, odere autolimar – frizer – mobilni operater ili kad pukne silnu lovu na bilo koju đavolju rabotu. Jer usluga je nešto što se teško da meriti, te su stoga i spletkarenja apsolutno – neizbežna. I gde god odeš – svi bi samo da zarade na tebi. Al’ ne jednom, ne dvaput, nego onako – dušmanski – puta pet. I to ako imaš sreće.

Greška, rekla sam i odmahnula glavom. Jok. Nemoguće. Teoretske šanse nema. Nisam pričala. Nisam nikog zvala. Nisam, dušo, života mi moga, nemoj u tebe da se kunem. Samo sam se mami javila da smo stigli i to je to. Mora da je neka greška. Sigurno jeste greška. Molim te, Vlado, uzmi ovaj račun pa sutra lepo pravac korisnički servis. Objasni da nismo mogli napraviti ovoliki račun, pa sve da sam kol centar na Tajlandu. Mislim, desi se, omakne se, štamparska greška, jedna nula više… Dve hiljade, ok, ali dvadeset – nije sigurno. Sile nema.

Koooooliko…?! – skočila sam k’o oparena. Dvadeset hiljada – rekao je tiho. Kako dvades’ hiljada, bog te ne ubio? Tako, fino, kažu – sam se konektovao. Sam zvao. Sam slao poruke. I to sve iz rominga. Imali smo sreće, što je stao na dvadeset. Moglo je mnogo više da nas košta.

Čekaj malo, kako je mogao SAM da se konekutuje? To je MOJ telefon, ne sme ništa bez mene, ja se pitam, ja radim da platim račune – ne on, je li tako…? Mislim, nije on najednom postao neka veštačka inteligencija, zasebno biće, pa radi šta mu je volja..?! Mogao je – reče Vlada i slegnu ramenima. To su ti sad ovi novi – pametni – telefoni.

Pametni telefoni…? Ama ne vuci me za jezik, ovako te molim. Ko bi pametan zvao iz rominga sve redom…? I još mene mama pita neki dan – kakve sam joj to poruke slala, mislila žena da nas je sunce spržilo u glavu, pa krenuli da buncamo…

Kad ono – moj pametni telefon rešio da se javi svim, znanim i neznanim, iz teškog rominga, sa po jednom, dve porukice, nekom po danu, nekom usred noći… Teško meni, ko zna kome je sve slao… Ima li listinga? Doći će – reče Vlada. Da neće i to da nam naplate…? Neće. Listing je džaba. E fala Bogu dragom, da i ja nešto ne moram da platim.

Ali – prevrtala sam po glavi… – ali kako je to moguće? Proverila sam stanje pre nego što smo krenuli, proverila kad smo se vratili, a ispade da je taksimetar celo vreme odbrojavao…? Zna li se barem kakve je poruke slao narodu? I zašto nam nisu rekli kad smo kupovali telefon?

Šta da nam kažu…? Pa ne znam ni ja, da znamo da model taj i taj ima običaj da se čudno ponaša, da se sam apdejtuje i tako to. Nemam pojma, Dudo, što mene pitaš, dobila si uputstvo, što nisi pročitala? Ajde molim te, Vladimire, ko još na ovom svetu čita uputstva…? Uostalom, otvorila sam ja onu knjižicu, ali sve na bugarskom, ruskom, češkom, kineskom… na našem ni slovca jednog da napišu, k’o da se ne valja.

I samo još nešto da ti kažem – nema pametnih telefona. Da je pametan k’o što kažu – znao bi da ne zvoni kad zna da nisam za javljanje, i da me ne budi u šest ujutro, i da me opomene kad treba da prekinem i da mi došapne pravu reč u pravo vreme, kad mi ponestane inspiracije, i da me podseća šta treba da kupim kad sam u radnji.

Jesi doneo listing…? Nisi…? A što…? Kako – naplaćuju? Juče nisu naplaćivali, danas naplaćuju…? Ooooo, naplaćivali ih dabogda…! Šta ti meni ’’nemoj Dudo’’…?! Daj mi ’vamo taj telefon pa da vidimo koga će oni…

Halo…? Dobili ste korisnički servis. Za informacije o stanju, pritisnite jedan. Za pripejd korisnike pritisnite dva. Eto ti sad, ne mo’š živog čoveka dobiti pa da si bog. Za postpejd kori… Plaća li se i ovo kad me ovako stave na čekanje…? … za razgovor s operaterom pritisnite četiri. E, to mi kaži…! Četiri. Svi operateri su zauzeti. Prvi slobodan operater će vam se javiti… Halo…? Halo…? Ovo nešto nije u redu. Ček’ da okrenem nulu. Halo…? Centrala, čujemo li se…? Je l’ to… ko je to…? Neko nam se meša u vezu.

Ovde Nenad – reče glas. Imao sam propušten poziv. Koji Nenad…? Mora da je greška. Nisam zvala… Vlado da nisi ti zvao nekog Nenada s mog telefona? Nenad… Nenad… Neša Šaner…? – sinu mi odjednom. Pa da, ovaj, neki me i tako zovu. Nego, gospodžo, ako ste zainteresovani, imam nevidžene, pazi ovamo, nevidžene Šanel ešarpe, ručno radžena svila… Ok, svila, nego, pazi, kako stojiš s pazi ovamo kineskom Pradom, Nešo šaneru…?

Pišite Dudi na [email protected]!