Jedan sasvim običan dan

A

vgust u Beogradu zna biti surov i nije ga baš tako lako podneti. Karakterišu ga osama i vrelina. Tropski dani ređaju se u nizu, kao niska Ohridskih bisera. Svi smo već pobeleli od vrućine, baš kao maločas pomenuti biseri. Treba naći adekvatan način preboleti žarko leto u gradu. Da, preboleti jer mene boli sama pomisao na letovanje iako je proteklo tek par dana kako sam se vratila sa mora. I to mog najlepšeg letovanja Ever! Bar koliko me sećanje služi… 😉

Ajmo, curice…

’’Ajmo sutra u Nautičko selo u Boljevce!’’, predlažem mojoj prijateljici Dušici koja ovih dana boravi u Beogradu.

’’Jes’ ti luda?! Pa sutra će biti 29C i biće pljuskova!’’, zblanuto mi odgovara, kao da su najavili da će biti -5C!

Kako se lako ljudima poremete merila vrednosti! Mada, fakat jeste velika razlika između 29 i 40.

’’Pa jel to malo?!’’, ostajem razoružana njenim komentarom. Širim ruke, u neverovanju.

Tek kad je u sebi izbrojala do deset, shvatila je šta je rekla, počele smo da se zajedno smejemo.

’’Ako baš pljusne, biće gde da se sklonimo i posmatramo kako kiša dobuje po reci. Zar su te napustili svi avanturistički osećaji?! Uostalom, to može biti tek negde kasno uveče, a do tada bi trebalo da se vratimo. Nemam nameru da sa tobom ostajem tamo da noćim, iako su ti splavići na obali reke Save k’o stvoreni za romantiku u dvoje.’’

Neko bi čak rekao ’seks turizam’, ali ja neću da preterujem.

Srpski Buč Kasidi i Sandens Kid

I tako se Duška i ja, tandem snova za otkrivanje lepota Srbije, uputismo jednog sasvim običnog dana u Nautičko selo Biser u Boljevcima. Pravi sremski biser. Koliko god to nadrealno zvučalo, tako nešto postoji i to samo 40-tak minuta vožnje kolima od centra grada. Na obali reke Save, nedaleko od Bojčinske šume, postoji oaza mira kakva se samo poželeti može. Još ako možete sebi priuštiti to zadovoljstvo da odete tamo tokom radne nedelje, kad izostaje vikendaška cika i vriska, kao nas dve (ja sam sebi dala slobodan dan jer sam se prethodnog dobro ugruvala), merak dobija svoje pravo značenje.

Sve što smo čule kada smo izašle iz kola bila je tišina. Toliko jaka da sam na trenutak pomislila da sam ostala bez čula sluha. Besprekorno mirna reka Sava u svom toku kroz gusto zelenilo, presijava se na jakom avgustovskom Suncu. Milina. To je jedan od onih trenutaka kada se setim Lorkine pesme ’’Zeleno, volim te zeleno’’.

Splav na dan

I sve ono što sam joj pričala, kako su dobri ti splavovi u Boljevcima, dobija svoje pravo značenje kad smo zakoračile na naš iznajmljeni splav. Besprekorno čisto i uredno, iako je naselje otvoreno pre tri godine (fakat smo navikli da kod nas sve kratko traje, ponajmanje dobra higijena). Unutra dva kreveta – ima i sa francuskim ležajem ;). Čak dva klima uređaja na četiri kvadrata – zašto, đavo bi ga znao! Valjda, ima se, može se! Dve terase – jedna otvorena, na splavu, druga ispred, sa tendom i ležaljkama za potpun užitak i brčkanje nogica u vodi. Kupanje nije dozvoljeno, samo na vlastitu odgovornost, jer je Sava tu brza i duboka. Prava istina je da nema spasilaca, kako zakon nalaže.

Lepota na dohvat ruke

Svaki splav ima kupatilo odvojeno od wc-a, sa hidromasažnom kabinom. Jedino šteta što se ne može naručiti piće iz restorana, nego se mora trčkati svaki čas. Na ovoj vrućini telo traži tekućinu, a cene su toliko primamljive da se može dati sebi oduška, bez suvišnog stresa. Dnevni meni (kompletan ručak) košta 350 dinara, al’ nas dve smo se bahatile za celih 1.300 dinara, sa svim Frank kafama, Koktama i ostalim đakonijama. Otkud Frank kafa u sred Boljevaca, ostaće večna tajna za nas. Mada smo se silno obradovale Kokti, piću našeg detinjstva.

I tako, uz čavrljanje, gledanje horoskopa, bacanje karata, čitanje novina i zurenja u prazno prođe dan. Život nije uvek negde drugde. Tu je, dešava se oko nas. Samo treba malo pročeprkati. Bisera je puna zdela.

’’Samo još ovo i idemo!’’ i tako 15 puta dok se nismo nakanile da krenemo.

’’Korolija, ovo ti je bio pun pogodak!’’

A samo ja znam koliko je probirljiva moja prijateljica Dušica. Njoj čak ni Skarlet Johanson nije dovoljno zgodna.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations