Kakav u vožnji, takav u seksu!
Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz
Nisam ni znala kakva prostakuša čuči u meni dok nisam sela za volan. Slično kao u seksu: nisam znala kakve sve reči mogu da skliznu sa mog jezika dok nisam otkrila čari istog. Ups!
Auto sam počela da vozim tek kad sam dobila dozvolu, što bi moglo biti ekvivalentno ulasku u seksualne odnose tek kad postaneš punoletan. Prvi put je to obično uz posebne mere predostrožnosti, kao da su matorci u susednoj sobi. U seksu to znači kondom uz antibebi pilule. Ako ne, možeš da zaglaviš trudnoću.
U vožnji znači sa tatom na suvozačevom sedištu. Samo što je moj tata nakon te prve vožnje bio brutalno iskren, iako sam ja bila ubeđena da meni to super ide. Mrtav-ladan sasuo mi u lice: ’E, moj sine, svaka tebi čast na hrabrosti ali ti nemaš blage veze s vožnjom!’
Sva sreća, moj prvi seksualni partner se nije mnogo razlikovao od mene po iskustvu tako da me je zadugo ostavio u mom uverenju.
Tek sada, ulaskom u zrele godine, sa mudrošću stečenom kroz dobra i loša iskustva i mnogo čukanja glave o zid, nekad svojom krivicom, nekad ne, svesna sebe, svoje vrednosti i potreba, sa ljubavlju prema sebi iznad svega, opuštena i sigurna u sebe posedujem umeće da se u potpunosti prepustim trenutku uživanja. Kontrola je sasvim u mojim rukama: kad, gde i s kim.
Rekla bih da je to jedan od razloga što mladići poludeše za starijim ženama. Razlika između mladih i žena u zrelim godinama je kao između Juga i BMW. Prvi je sasvim dovoljan da te preveza od tačke A do tačke B, ali zadovoljstvo u vožnji se oseti tek kad u svojim rukama osetiš moć nekoliko stotina konja. Još ako uspeš da ih obuzdaš, nevoljno se vraćaš prvom.
E, pa baš po tom umeću prepoznaju se pravi fakini! Moje iskustvo govori da nisu svi u stanju da taj teret iznesu i retko to priznaju. Brzo sam skontala da je vožnja automobila vrlo slična seksu. Od tada se rukovodim pravilom da je poželjno da me muškarac najpre provoza svojim automobilom ako želim da sa što manje rizika uđem u zonu provoda.
Džej Leno se slaže sa mojom teorijom i kaže da su svi muškarci ubeđeni da su dobri u tome. Kada se nađu sami na autoputu, misle da im to dosta dobro ide, sve dok trakom pored njih ne prošiša neko bolji, brži i snažniji.
E, sad, to ’brže’ ne mora uvek da bude i bolje. Recimo, moglo bi da ima veze sa preuranjenom ejakulacijom. Sećam se jednog što me vozio od crkve Sv. Marka do Bežanijske kose za šest minuta (cca 10 km), koliko je obično trajao i naš odnos. Da ljubav nije bila velika i da mi je ova pamet bila, toliko bi trajala i naša veza. Neko to vezuje za mladost, danak neiskustvu (ukoliko nije psiho-fizička anomalija), ali moje mišljenje je da, jednostavno, kao i za sve u životu moraš imati talenta.
Vožnja nije ni umetnost ni nauka. Svako ko sedne za volan, okrene ključ i krene, jednom mora stići na odredište i parkirati auto. Svi koji voze auto zovu se vozačima ali ono što ih razlikuje je način vožnje.
Kako ga pale: rutinski, bez razmišljanja ili dobro obrate pažnju na stanje vozila, da li su sve lampice u boji u kojoj treba da budu.
Kako kreću: da li ga nasilno turiraju i pritiskaju gas u mestu kao manijaci ili polako, sa tananim osećajem gotovo miluju papučicu i postupno dodaju gas.
Kako završavaju: da li parkiraju paralelno, blizu ili daleko od ivičnjaka, uz sam rub branika ili ostave dovoljno prostora i za manevar drugog auta. Ako parkira hodom unapred (želi što pre da završi i krene dalje; čitaj: udara recke) ili unazad (ostavlja sebi dovoljno prostora za što brži odlazak; čitaj: izbegavanje bliskosti), jasno je da je krenuo putem kojim se lakše ide, što može ukazati na to da nije baš neki znalac. U tom slučaju valjalo bi odmah upaliti ’sva četiri’ i obavezno ostaviti da prenoći sa uključenim alarmom. Naročito je opasan taj ’unazad’ manevar jer direktno asocira na pozadince, koji ne moraju uvek biti naklonjeni samo suprotnom polu.
Tek one što parkiraju gde stignu, bez obzira na pravila bezbednosti i znake upozorenja, treba izbegavati. Glupost nije invaliditet ali može dovesti u bezizlazne situacije.
Najbitnije u vožnji je period između paljenja i gašenja motora. Kao i u životu, nije bitna destinacija već putovanje i zadovoljstvo u vožnji koje pritom osećamo.
Dobar test je ako mu je u vožnji potreban GPS, čak i da bi došao do vas. Kako tek misli da nađe put do vašeg srca?! O intimnim delovima tela da i ne govorim!
Bez pravog osećaja, samo sa velikom željom, trudom i snagom vožnju možete odraditi ali vas niko neće zadugo pamtiti.
A o vožnji koja se pamti, čitajte u sledećem nastavku!
Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations