Ljigavi spoj kavaljera i licemera

Bože gospode, smiluj se! Hoće li ova kiša prestati? Pretvorio sam se u gljivu. Razvio sam talus icmicelijum i raste mi i šešir. Nadam se dacću postati otrovna pečurka jer tako se nekako osećam…

I pada ova kiša tako, vekovima čini mi se… Vozim mokrim ulicama i pitam se zbog čega mi se pali akumulator signal, a servo gasi, kad skrećem pod pravim uglom i na autobuskom stajalištu vidim devojku sa
dve torbe i kutijom.

Stoji i sva se ušeprtljala jer kiša lije, a torbe su preteške. Plus je i ta kutija kartonska i samo što nije kapitulirala pred vodurinom sa svih strana.

Spazio sam je sa prilično velike udaljenosti i dok sam se približavao, mislio sam da li da se sad potrudim i prestrojim da mogu da priđem i ponudim pomoć ili će to već neko bliži uraditi. Ispred mene je bilo bar 5-6 kola i to bližih njoj. Niko!

Niko nije ni pogledao ili je pogledao i produžio. Po cenu da ispadnem grozan moram da napomenem: Bila je prilično dobra riba! To sam video tek kad sam se približio. Molim da se zna da sam već i pre toga
svakako odlučio da stanem.

Pitam je da li mogu da joj pomognem, kuda ide i da li joj treba prevoz? Kaže da čeka rođaku koja kasni već 20 minuta ali je na putu i doći će. “Verovatno delujem mnogo jadno, a?” – pita me. Deluješ pokislo, iznervirano i kao da ti treba pomoć. OK, može i “jadno”, da skratimo to sve.

Taman dok sam bio šarmantan, stigla je rođaka i pomogao sam da se utovare pinkle, pozdravio se i otišao. Vozio sam dalje i čudio se kako to da niko pre mene nije stao curi u pomoć. Tek kod trećeg semafora ukapirao sam kolika sam svinja jer mi je rezon bio: Čoveče! Dobra riba! Aj da je neka ružna pa da razumem
što su je svi pustili da kisne i pati se…

Bilo me sramota pa sam napravio polukružno, parkirao i kupio cveće od svih bakica u okolini Futoške pijace. Jesam li se bar malo oprao, a?

(7 glasova)

 Loading ...