Ko se bije, taj se voli ili…

Imam strašne maskare, – rekla je Gaga. Znaš kakve su, produže ti trepavice onooooliko. Ok, jesu skupe, ali vrede svake pare. S takvim trepavicama, plaćaće te samo da ideš okolo i trepćeš. Ne mogu, mila, juče smo se posvađali, nije mi ni do čega. Pa oko čega sad…? Ne pomerila se s mesta, ako znam.
Da se, kojim slučajem, izveštavalo s lica mesta – Kristijan Amanpur bi se postidela količine gadosti koje smo tog dana moj muž i ja izrekli jedno drugom. Da se, opet pukim slučajem snimao dokumentarac o istoimenom događaju – bio bi zabranjen za mlađe od osamnaest godina, zbog eksplicitnih scene surovog verbalnog nasilja.

Černobil je – ništa u odnosu na posledice koje jedna naša svađa može da ostavi za sobom. I poput svih većih katastrofa uzrok je isključivo ljudska greška koja dovodi do eksplozije svih reaktora, i zatim širi pustoš i oblak radioaktivne prašine koji uništava sve pred sobom.

Kad se mi svađamo – svi su izloženi i nema zaštićenih svedoka. Svi su podložni tom opakom zračenju, a naročito – nedužni posmatrači. Toliko se nerviram i upinjem da dokažem kako jesam u pravu da ne marim ni za to što me čuje pola zgrade, i što me on više upozorava da se stišam, toliko se i ja trudim da ga nadjačam.

Ono što izgovorimo jedno drugom, naravno, ni pas s maslom ne bi pojeo. Odvratne, zlobne, pakosne baljezgarije. Ništa više. Povredi i beži – to je moj moto. Izlajem svašta pa se zatvorim u sobu – ljuta.

Posle naše svađe, sve postaje relativno – a mi se, polako ali sigurno, upisujemo u anale najgorih bračnih parova na kugli zemaljskoj. Beba bi se mogla podvesti pod kolateralnu štetu, no ja sam već toliko iskusan borac da i na najmanji nagoveštaj sukoba, evakuišem dete na bezbednu teritoriju – kod mojih – a sve pod izgovorom da me čeka generalno spremanje kuće. Ne mora da sluša naše gluposti. Mislim, znam ja da su to gluposti – ali ne mogu protiv toga i moram, jednostavno moram da uzvratim svim sredstvima – uključujući i ona zabranjena međunarodnim konvencijama – kristalne piksle, kuhinjske daske, šerpe sa duplim dnom i naravno – papuče. Papuče su neprevaziđeno sredstvo kako u odbrani tako i u napadu. Kad se gađanje papučama proglasi olimpijskom disciplinom, ne gine mi zlatna medalja. Jer, vešta sam u svemu – bacanje papuče s ramena, papuča u dalj, papuča u vis, gađanje pokretne mete – sve ti ja to znam.

Ali šta na kraju ostaje…? Ostaje jedan teški kišni oblak koji se danima ne pomera iznad naših glava. Brojimo mrtve i ranjene, zapisujem u dnevnik sve i jednu gadost koju je rekao kako bih kasnije mogla natenane da se samopovređujem, obaveštavam bližu i dalju rodbinu o tome za kakvog sam se skota udala, ne propustivši pritom da nabrojim koga je sve od familije i u kakvom kontekstu – pomenuo.

Direktna radijacija ozračila je sav biljni i životinjski svet u prečniku od dvesta kilometara, uspeli smo da se setimo i njegove tetke u Knjaževcu i njena dva sina na privremenom radu u Nemačkoj, zatim moje babe iz dinarskog kraja, pradede sumnjive političke orijentacije i potomaka koji su davne 1945-e emirgrirali u Australiju. Da smo ih se tako podrobno sećali kakvim drugim povodom – na rođendane i zadušnice – bili bi veoma ponosni na nas. Ovako, ne zna se koga je više stid.

Posle oblaka, ostaje prašina. Nevidljiva opasna prašina. Vazduh je toliko zagađen da nam ni Grinpis ne može pomoći. Spavamo u različitim sobama, kafu kuvamo svako sebi, ne progovaramo, ili – u slučaju krajnje nužde – razmenjujemo oštre demarše.

Komuniciramo putem poruka i žutih stikera koje lepimo na frižider. Treba da se plati struja – piše mi pre neki dan. Plati – odgovaram. I ti trošiš, plati ti pola. Kad budem potrošila pola – pola ću i da platim. Štekaro – uzvraća. Stipso. – nadovezujem se. Najgora si na svetu. Neka sam. To te na sudu neće spasiti, da znaš. Sud ne utvrđuje krivicu u našem slučaju. Imam pravo na pola. Nemaš. Imam, imam… Ali sve se vodi na mene. Vodilo ne vodilo – imovina je zajednička. Deli se na pola. Gde piše…? Dinara jednog nisi uložila. Nisam stigla, morala sam da te nahranim. Pojeo si mi do sad bar dve dobre garsonjere. U centru. Kako da ne…?! – breca se. A šta je s tvojim frizerima, manikirima…? Izlivanje noktiju, dve i po hiljade, feniranje dva puta nedeljno – petsto, depilacija… Odvratan si, je l’ znaš…? Šta je trebalo – da idem okolo kao majmun…? Uostalom, nekad ti moji nokti nisu smetali… Helou, zatvori se u tu sobu, stvarno ne mogu više da te slušam…

Na otrovu koji sam u stanju da saspem pozavidela bi mi i Ophiophagus hannah – kraljevska kobra. Reči ne biram, same mi dolaze a ja se ne trudim da ih na bilo koji način zaustavim. Uzdam se u njegovo kratko pamćenje i urođenu sposobnost da oprosti. I zato sikćem i sikćem a snaga otrova biva dovoljna da usmrti i odraslog mužjaka slona. Ponekad mi se čini da je kobra u odnosu na mene domaća životinja – jer kobra napada isključivo u samoodbrani. A ja sam Ophiophagus Duda – otrovnica iz roda guja, raznolikog prirodnog staništa, često u blizini ljudskih naselja, zloglasne reputacije i smrtonosnog ugriza.

Kad se dobro ispucamo – sledi sanacija mesta nesreće. Skupljam papuče, piksle i komade sopstvenog srca po podu. Brišem tragove. Uklanjam otiske. Obavijena žutom policijskom “do not cross“ trakom, zabranjujem mu da mi priđe danima. Preuzimam dugotrajne mere opreza. Prevrćem sve i jednu stvar u potrazi za crnom kutijom. Prikupljam dokaze. Aha…! Dve zimske gume, dvanaesthiljadaišesto. Tu sam te čekala, ‘tico-izdajico!

Halo, Dragana, imaš li još one maskare…one lepe…? Daj o’ma tri komada, ne pitam šta košta. Je li…da ti ne trebaju možda gume…? Zimske, šara ovooolika.

Pišite Dudi na [email protected]!