Na hiljadusedamsto metara nadmorske visine

Foto: Mladen Sekulić

Gde su ti sendviči? – pita me Muž. Ne trebaju mi. Neću umreti za tih par sati do tamo. A voda? Kupiću usput. I prestani da se ponašaš prema meni kao da sam dete. Jesi ponela prsluk…? – nastavlja. Juni je, blento, šta će mi prsluk? Neka je juni, planina je to, smrznućeš se. Onda ću biti prva koja se smrzla u sred leta. Da li da spakujem onaj beli sako? Onaj svilenkasti? E, taj. Ali, Duki, idete na planinu, ne treba ti sako. Našla sam koga da pitam.

Gde mi je figaro…? Šta ti je figaro? Ono što uvijam kosu… Nema veze, naći ću. Duki…? Molim…? Obećaj da nećeš da donosiš odozgo nikakvu hranu, ni biljke, ni pelcere, ni životinje, ništa, važi…? Kakvu hranu, kakve biljke, da l’ si ti normalan, to je ozbiljan hotel, četiri zvezdice… Dušo – prekide me. Samo…obećaj. Dobro, obećavam. ’Si sad srećan…?

Petak, 14:00
Vozimo se dobra četiri sata. Gladna sam. Gladna sam toliko da bi pojela gumu od autobusa. Trebalo je da napravim taj sendvič. Grrrrr….!!! I žedna. I umorna. I sve.

14:45
Još se vozimo. Ima i bliži put, ali kažu da je loš pa idemo nekim obilaznim. Priroda je fenomenalna. Za promenu, nema betona. Samo šuma. Šuma, šuma, šuma. Škljocam na svakih deset metara. Pejzaži su da ne poveruješ. Vozimo se kilometrima, a nema žive duše uokolo. Ni kuće, ni ničega. Kažu da ima vukova, ovde. I medveda, i raznih divljih životinjki. I dalje sam jako gladna. Kao vuk. Ako uskoro ne stane negde da kupim vodu, krepaću.

16:30
Stigli smo, jeeeee…! Hotel je fantastičan. Ogroman, nov, čist. Sobe – bruka kako su dobre. Ostavili smo stvari i odmah sišli u lobi. Spremili su nam zakusku dobrodošlice. Kozji sir umotan u tikvice, rolovana piletina, projice, šesnaest vrsta nekih pituljica, salata s morskim plodovima, jagode s čokoladom… mislim se, ako je ovo zakuska – kakav im je tek ručak? Probala sam od svega po malo. Tri nedelje živim na zelenoj salati i limunadi bez šećera – i sad ću da se upropastim načisto. Ali, kako da odolim kad sve taaako dobro izgleda…? Imaju i onu njihovu čuvenu štrudlu od jabuka. Ali biću karakter pa neću ni okusiti…

19:00
Šta ste radili, pita me Žmu. Išli smo da sadimo drveće. Poslaću ti sliku, ček’ sekund, budi na vezi…. Je l’ vidiš…? Ne vidim, gde ti je to drveće? Pa nismo sadili veliko drveće, nego malo. Smrča, tako se zove, to malo zeleno. Ovo…? Pa ovo se jedva vidi. Jeste, sad se jedva vidi, za godinu dana će biti čitavo drvo. I imaće pločicu s mojim imenom, da se zna da sam ja sadila. Eto, učinila sam danas dobro delo za planetu. I jako sam ponosna na sebe zbog toga, da znaš. A čekaj da čuješ još ovo – štrudla im govori sve svetske jezike. Znam da sam rekla da neću, ali… morala sam da probam. Pa, koliko si ’’probala’’ – pita me Žmu. Dva parčeta. Ok, tri. Ali znaš li kako je dobra..?! Sutra ću sve to da potrošim, penjemo se na nekakve vodopade. Smrznućeš se, dobro se obuci. Ne brini. Imam duks. Svejedno ćeš se smrznuti – ponovi Žmu.

Subota 09:00
Spremamo se za izlet. Jezivo je hladno. U šumi će biti još hladnije. Da, biću prva koja se smrzla u sred leta. Idemo panoramskim vozilom, šta god to bilo. Navlačim na sebe sve što imam. Sve osim belog svilenkastog sakoa, kud ga i ponesoh, ludača luda…?! Šta bi’ sad dala za onaj moj sivi perjani prsluk…? Idemo na vodopade, kuckam SMS. Magla je tolika da ne vidim prst pred nosom. To nije magla, objašnjava nam vodič. To je oblak. Oblak? Dušo, u oblacima sam – šaljem jedan brzinski SMS, dok smo još u dometu. Uključi GPS, odgovara Žmu. Da mogu da te nađem ako mi se izgubiš tamo u šumi. I ne odvajaj se od grupe ni za živu glavu. Nema branja cveća, bilja, mani se čajeva, jesi čula…?

10:17
Vozimo se već sat vremena. Magla i dalje. Vozi nas žena, Ivana. Ivana je sjajan lik. Inače vozi off road trke. Usput nam priča kako se skoro isprevrtala na nekom reliju. I sad si našla to da mi kažeš, mislim se. Teško mi je da opišem panoramsko vozilo. Čudna sprava. Nekakav romobil s prozorima od najlona i snagom tenka. Savladava svaku neravninu, poskakuje kao divokoza. Put je katastrofalan. Ivana sigurna u sebe. Mi – unezvereni od straha. Smejem se, čavrljam, uživam u krajoliku, kao – nije mi ništa, a srce mi na svakoj krivini siđe u pete. Što mi je ovo trebalo…?!

10:52
Romobil staje. Odavde ćemo peške, kaže Ivana. Na hiljadusedamsto smo metara nadmorske visine. Priroda priča za sebe. Gle – ljubičice..!? Prave pravcate divlje ljubičice. Mogla bi’ da uberem neku za herbarijum, ali…moram za grupom. Penjemo se ni sama ne znam koliko. Puta nema, samo pratimo potok. Šuma je kao iz bajke. Scenografija za Čuvare prstenova. Volela bih da Žmu može ovo da vidi. Divlja nana raste kao luda. Ali braću kasnije, moram za grupom. Inače, kondicija mi je nula. Zadihala sam se posle sto metara. Prava sam pravcata baba. Je l’ ima još puno, veliki Štrumfe…?

11:23
Ne mogu više… Ni makac… Pa sve da me čitava Nijagara čeka na vrhu. Moram malo da odmorim, idite vi. Sa’ću ja… Gde piše da moram sa grupom? Nisam ti ja više za ovo planinarenje. Bolje da siđem. Srešću već nekog usput… Koga…? Gandolfa? Ili bar Bambija.

Gde si ti, pitaju me kasnije. Mislili smo da smo te izgubili. Znaš li ti da ovde ima vukova? Gde si bila. Tu, okolo… Šta to tako miriše…? A, to, nana. I zova. Eto ja malo brala.

Sad ćemo na klopu – kaže Ivana. Tu u jedno selo. Nije baš ekskluziva kao u hotelu, ali sve je domaće, prste da poližeš. Šta god da je – ne pravim pitanje. Nakon ’’šetnje’’ po šumi, pojela bi’ i koru od drveta, koliko sam gladna. Stižemo u selo. Dobri do, tako se zove. Vreme je stalo pre nekih sto godina. Skoro nisam videla nešto slično. Vode ima, struje – kako kad i kako gde. Pa kako žive ti ljudi, pitam. Njima je dobro. Sve su to uglavnom starci. Mladi su davno otišli. Otišli..? Gde? U grad. Eto šta ti je čovek. Ja celog života sanjam o totalnoj migraciji u neku prirodu poput ove, a oni bi u grad…? Poslužite se, nudi nas naša domaćica Najda. Nemojte da se stidite, otvori se apetit na planini. Uzmite, imamo sir, kajmak, prebranac, punjene paprike, sve je to domaće, odavde. Stani malo… sir…? Ko je pomenuo – sir…?

16:05
Pomislio sam da se nešto desilo – kaže Žmu. Nije. Ali nismo bili u dometu. Ne možeš da zamisliš kako je to čudesna, netaknuta priroda… Videla sam i magarca. Pravog magarca. Dragi mago, znaš kako je dobar…? Saleteli smo ga sa svih strana, grozni smo, kao da u životu nismo videli ništa slično. Ali dobro, ovo je pravi, autentični magarac. I nisi ga povela sa sobom? Nisam. Znaš da s putovanja donosim samo ono što može da mi stane u torbu – kučiće, mačiće, zecove, poneko pile, leptira, nekog puža ilegalca… Dušo, obećala si. Znam. Obećala sam. Šta ćeš sad da radiš? Idem u spa.

20:03
Nakon pentranja po planini, sauna jako prija. Bazen prija. Đakuzi prija. Tursko kupatilo, sve prija. Ovde je sve taaako dobro. Ne želim nikad da odem odavde. Nikad. Nikad. Nikad.

Nedelja, u neko doba…
Stigla saaaaam, kažem još s vrata. Baš smo brinuli što te nema… Oooo, dobro mi izgledaš, planina ti je baš prijala, vidi se… Čekaj malo… Je li to ono što mislim da jeste…? Klimam glavom. A obećala si… Jesam, ali šta je trebalo da uradim… nema to da se kupi ovde… kozji, punomasni, znaš li ti kako je to dobro… Vidi. Probaj… Kakav je…? Priznaj, priznaj da nema boljeg, a…? Vidiš, a…? Jesam ti rekla, najjači je…

Pišite Dudi na [email protected]!