No work, all play
Honey, come to New York, dođi malo da neko brine o tebi”, kaže mi Vikram preko skajpa kad sam mu ispričala šta se dogodilo.
Valjda svako od nas ima neke ključne reči ili tastere koje, kad ih neko pritisne, reaguješ. Moj taster je ”da se neko malo brine o meni”, onda se setim i gospodina Poetičnog i suza suzu stiže. A ja ne želim da budem slaba. Uostalom, kasnim s knjigom godinu dana. Sve me drugo zabavlja, pa stalno odlažem. Onda sam se prepustila, što bi rekla moja prijateljica Milena tvoje knjige su bazirane na tvom životu, zato je bitno da se zabavljaš. I opet se rasplačem jer mi je i ona otišla… zašto me napuštaju svi koje volim… a potom mi stigne karta za Njujork.
”Spakuj bilo šta i kreni sutra u 10.40 h po tvom vremenu.”
”Boy, ti stvarno znaš da iskoristiš trenutak”, prestanem da cmizdrim i isključim kameru na skajpu. ”Ružna sam kad plačem.”
”Samo se ti spakuj i dođi, nema te tuge, razočaranja i očajanja koje Njujork nije osetio, mi znamo how to deal with it. And play with it.”
Posle svake sahrane, ja se viđam s Vikramom. Ne znam u čemu je stvar, ali on ima neki powerful presence i momentalno me postavi u sadašnje vreme. Living in the moment je s njim vrlo lako. A kad postane meni teško, naučila sam da se ne opirem, nego idem tamo gde je lako. Jeste, the path of less resistance. Iliti linijom manjeg otpora. Nekad sam mislila da je to grozan izraz, danas ne. Sad se pakujem i – dok pogledam nekoliko Big Bang Theory epizoda već sam na aerodromu JFK. Normalno, sačekao me je vozač i odvezao do Vikramovog doma. Nisam ga nikad ni pitala gde živi, pretpostavljala sam da je neki hipsteraj, Williamsburg recimo. Međutim, vozač me odveze u Soho.
Bela, ogromna kuhinja, sa ostrvom u sredini. I on sprema neko jelo. Sureal prizor, a ja sve vreme mislim da je on neki umetnik koji jedva sastavlja kraj s krajem i živi boemskim životom. Ali ovaj indian bog od dva metra s američkim akcentom i samopouzdanjem živi u Sohou u ogromnom stanu. Ovde i oni minijaturni stanovi s miševima koštaju 2.000 dolara mesečno – which is why I will never understand why people live in New York. Ne mogu sebe više da zamislim da se mučim negde u nekoj ”kutiji za cipele”.
”Otkud tebi ovaj stan milionera?”
“Funny story, my family is actually very wealthy now. Ja jesam New Jersey boy, but this is America, land of the possibilities. Roditelji kupili akcije Applea i Microsofta još na početku. I dok sam još studirao, počeo sam da snimam reklame. Ne radim to više, ali radio sam taman kad je taj biznis cvetao i zarađivao sto puta više nego što sam mogao da potrošim. Mislim, upoznala si me, ne trošim novac da bih fascinirao nekoga svojom garderobom, autom ili bling-blingom. Imam sve što mi je potrebno da mogu slobodno da stvaram i zabavljam se.”
”Deepak Chopra je jednom rekao da je kriza nastala jer smo trošili novce koje nemamo da bismo kupili stvari koje nam nisu potrebne, kako bismo impresionirali ljude koje ne volimo ili do kojih nam nije stalo.“
”Exactly. Mene biznis ne zanima nešto mnogo, niti kako bih nekog fascinirao”, onda me pogleda, ”dobro, osim tebe. Inače radim dokumentarce i srećan sam dok sam u procesu istraživanja, snimanja i montaže. Mene zanima kreativni razvoj. Spiritualni što bi ti rekla. Btw, hoćeš da te upoznam sa Juliom Cameron, pričao sam joj o tebi. She is such a wonderful lady. Sve što sam naučio o kreativnosti, tj spiritualnosti, naučio sam od nje.”
“Stvarno? Ja sam počela od nje i njoj i njenim knjigama stalno se vraćam. Kako… I mean how do you know her? Are you serious?”, počela sam da mucam i da mi se mešaju jezici.
”Aha, da i ja tebe jednom ostavim bez daha”, smeje mi se.
“Znaš ti vrlo dobro kako nas dvoje zajedno ostajemo bez daha…”, približim se opasno i njemu i šporetu na kom nam sprema nešto što miriše na proleće. Oh, bože dragi, kad me on poljubi kao da uletim u neki film. Nešto što sam mislila da je one night stand u Londonu. Dobro, bilo je više noći, ali ne budimo sad sitničavi, bila sam ucveljena udovica, big blue ocean između nas, Sanj umro, ja zaljubljena u Vladimira. Znam, ja sam sapiosexual, ne mogu da odolim geniju.
”Nego, čekaj malo”, prekine me on u ovom nepotrebnom vrtlogu. Mir, misli moje, ljubimo se sad u ovom divnom prostoru, na drugom kontinentu i ako se samo zaokrenemo, već vidim da će ovo kuhinjsko ostrvo biti prostor za intercourse. Malo jedeš, malo… i tako ukrug. Ne postoji ništa drugo.
”Otkud tebi onakav stan u Londonu? U kome btw uopšte ne živiš?”
”Actually, it is a little less funny story. Sećaš se kako smo se dogovorili da nema priče o prošlosti, da ćemo se upoznati sada i živeti isključivo sada. Možda da ti ipak ispričam sada, pa zaboravimo?”
”Pa ne funkcioniše to tako. Jednom kad ispričaš, it is there. Energija ide kuda ide pažnja. A moja pažnja ne želi da bude u prošlosti nego da te nahrani, svuče i odvede u krevet… ako stignemo do njega”, namigne mi. “A imam i kadu. Veliku.”
“Jesam li ti pričala da sam eksperimentisala sa svakodnevnim kupanjem u kadi sat vremena po preporukama Leonarda Ora?”
“Joj, obožavam te. I like people I can be weird with.”
“Ne kradi mi statuse.”
No man is an island. Ali je kuhinjsko ostrvo bilo lepo postavljeno. Prvo foreplay, pa, predjelo, pa potom glavno jelo, desert je bio serviran u spavaćoj sobi.
Pre nego što sam zaspala umorna od leta i uzbuđenja što sam u ovom spektakularnom okruženju i što Vikram vodi ljubav sa mnom kao da režira događaj, a ipak se prepušta impovizaciji i voli da traje i traje, sve dok ne postanemo jedan dah, jedno telo, jedna duša… učinilo mi se da sam videla svoju fotografiju na stočiću pored kreveta. Šta li radi Vladimir sada? Jesam se javila da sam stigla… jesam. Svima sam se javila, Sonja se najviše brine. Bilo bi lepo da spavam malo, joj što je ovde lepo. I ušuškam se pored Vikrama koji, iako je već bio u carstvu snova,e zagrli me još jače i promrmlja Welcome home, honey. Sutra bi bilo divno da pošaljem tekst za magazin. No work, all play.
Budite u toku na www.zanapoliakov.com