Nomen est omen
Nešto ja malo zapažao, pa…
Gde su nestala imena na koja sam ja navikao? Imao sam genijalan, totalno razrađen sistem diskriminisanja muškaraca i žena na osnovu imena i sad, kad su se imena skroz promenila, više ne mogu da se snađem.
Iako se pristup bazirao na prilično nenaučnom metodu, nazovimo ga Čisto Lupetanje Iz Moje Glave, ubeđen sam da je dobro funkcionisao.
Znalo se: Tamara je lepa, Tijana je sva fina, Sanja je radodajka, Marija ima velike… Silvija mora biti apsolutno fenomenalna, da totalno poludiš za njom. Jelena i Milica mogu biti bilo kakve jer ih ima na bacanje…
To je, otprilike, bio moj sistem brzinskog etiketiranja na osnovu imena a onda se sve promenilo. Ne, nisam sreo dovoljan broj smernih Sanja ili ružnu Silviju pa da mi sistem rikne. Desilo se nešto drugo.
Ljudi počeli drugačije da daju imena! Sad su sve Une, Ive, Tare, Sare. Niko ništa preko četiri slova da udeli curama! Sva ta moderna, kratka imena imaju za cilj da pomislimo da su sve one dobre ribe, znam ja! A ne mogu biti. Matematika je neumoljiva.
Isto tako, svi momci su Luka, Matija, Vuk… Sve neki pisci jevanđelja plus pokoja divlja zver. Gde su nestali Dragan i Rade, Slavko? Ko će biti panduri? Kako policajac da bude Stefan ili Aleksa? Može li Matija da nacepa drva? Brinem se…
Učinite mi uslugu i vratite malo neka matora imena u opticaj. Ja ne mogu da živim u svetu u kom će biti samo baba Una i teta Tara. Vratite mi Dragice i Branke!