OMG, kakav strava trip…!

Nešto ti nisam dobro – žali mi se baka. Ma ’ajde – hrabrim je – tripuješ. ‘Šta radim?’ ‘Tripuješ’, ponavljam. ‘Šta ti je to?’, pita me. ‘Koje?’ ‘To „tripuješ“, šta to znači?’, pita me s takvom radoznalošću da bi joj i Beba pozavidela. ‘Aaaaaa, tooooo… Tripuješ, to ti je kad nešto uobraziš, umisliš, kapiraš? Nije ti ništa’. ‘Kapiram’, kaže baba. ‘Ali mi stvarno nije dobro, dodaj mi te moje tablete, znam da sam ih metila na astal, a sad ih nema, vidi da nisu u šatulici. I pusti mi televizor, počeće mi Slagalica’. ‘Stvarno gledaš Slagalicu?’ ‘Gledam’, začudi se ona. ‘Gledam i ne propuštam. Ooo, vidi koja su doba, već je dockan’. ‘Dobro veče’, rekla je Milka Canić, što je bio jasan znak da treba da se udaljim.

Dockan… mislim se. Ajde i astal, i metila, i šatulica, al’ gde nađe dockan…? Dockan nisam čula sto godina. Jezik je čudo. Menja se iz dana u dan. Koliko novih reči čovek nauči tokom života? Koliko ih je samo naučila moja baba? Koliko je odbila da nauči, držeći se čvrsto tog svog „dockan“…?

Mora da joj je teško. Kad živiš sam i imaš toliko godina, televizor ti je jedini prozor u svet. A ona čak ni njega više ne razume. Jezik nam se promenio. Mi smo se promenili. Njen prozor je musav i prljav. Nekad je čovek znao šta gleda, i znali smo – ako se na teveu tako kaže – onda je to tako i amin. Gospodska su to vremena bila, seća se baka. Jedan Mića Orlović nikada sebi ne bi dozvolio da tripuje.

Nikada nije volela da je zovu „keva“. Keva je štap, govorila je, a ja sam ti majka. Prosto, grozila se slenga, izvrtanja reči i sličnih jezičkih nedoumica.

Umela je da opsuje, i da tu i tamo nekom „budži“ predvidi „bajbok“, ali je principijelno odbijala da teči, tada studentu sa poodmaklim apsolventskim stažom, čisti gilje, ili da kintu za čorbu. Ako sam te dobro razumela, sine, želiš da ti majka očisti cipele i da novac za benzin, pitala bi zajedljivo.

Koliko god da su svi oko nje forsirali sleng, ona je ostajala verni đak katedre profesora Orlovića, uz asistenciju Stake Novković, Helge Vlahović i Olivera Mlakara. Kakva je to dikcija bila, kakav stav…? A ne k’o ovi danas, frktala je. Kratka kosa, kratka suknja, kratka pamet i došla da vodi vesti. Nije nego!?

Nazvati njenu kuću gajbom, bila je smrtna uvreda. Za njenim se stolom ručalo, i to što se jelo – to je bila hrana, nikada klopa. Jasno, ni davne sedamdeset i neke, njena kćerka nije zakačila, samo je ostala u drugom stanju.

Deda je bio dobar, panja od čoveka, iako bećar i kavgadžija, imao je herca za trojicu, i volela ga je sve dok ga čuka nije izdala. Nakon toga, nastavila je svoj život, sveden u gramatičke okvire aorista, natenane, kako to samo starci umeju.

Nikada nije bila „u fazonu“, nikada nije pristala da joj kupimo mobilni telefon (koji je u njenim godinama više stvar predostrožnosti nego hira), nije morala da misli o neotplaćenim hipotekama, fejs liftinzima ni botoksima, starila je dostojanstveno i jedini must have u njenom životu bio je ratluk od ruže ujutro i bajerov aspirin pred spavanje.

‘Nekada je sve bilo jednostavnije’, uzdisala bi. ‘A vidi sad, za najobičniju reklamu – treba ti prevodilac. Pripejd, postpejd, megabajti, android, slou fud, fast fud, džank fud, kasting, brifing, brokeri, lideri, retrospektive, implementacije, konfirmacije, šoping i mobing…’ ‘Kako ti to sve znaš?’, pitam je. ‘Znam. Čujem. Ali ne razumem’.

‘Dobro, ništa onda, idem ja. I smanji to malo, ogluvećeš’. ‘Molim?’ ‘Oglu… Nema veze. Šta ćeš da radiš kad ti završi taj kviz?’, pitam je. ‘Ne znam’, sleže ramenima. ‘Ništa posebno, malo ću da blejim, da kuliram, a ti…?’