Pogled na zimu iz tople postelje

Jesen je, za mene, definitivno najtužnije godišnje doba. Čak mi i suza ponestane, pa moram da pribegavam veštačkim. Da povratim napaćene oči od ovog silnog sivila oko nas. Kad se probudim, prvo što uradim jeste to da pogledam kroz prozor. Kad vidim da je sve sivo i maglovito, istog trena napusti me volja za ustajanjem iz kreveta. Sva sreća, svoj sam čovek, imam svoju firmu, pa mogu sama da organizujem i planiram svoje radne obaveze. Što će reći da mogu, ponekad, da produžim i lenčarenje u krevetu, za bar sat–dva. Mogu čak i da radim iz kreveta, niko to neće ni videti ni osetiti. 😉

Foto: Srđan Bosnić

Izbavite me odavdeee!

Svake jeseni, već nekoliko godina, dobijem neku čudnu alergiju na licu, kojoj se poreklo ne može utvrditi. Koža oko očiju mi se suši, zacrveni se, pecka. Lekar kažeda je to od hladnoće. Drugi razlog ne može da nađe. Eto, sada sam i zvanično alergična na hladnoću. To znači da imam oficijelno opravdanje i legitimno pravo da ne moram ići na zimovanje –prema kome celog života imam neki čudan otpor. Sva sreća, kao mala bila sam bolešljiva, pa sam svaku drugu zimu uspevala da eskiviram to „toliko zdravo„ zimovanje. Ne znam šta je tu uopšte zdravo. Ustaneš iz toplog kreveta, lepo se najedeš i onda treba da izađeš napolje na minus beskonačno. U momentu mi se smrzne sve tekućine koje kruže mojim nežnim telom, a kao treba da se veselim skijanju i onim uspinjačama od kojih me već na samu pomisao hvata neviđeni strah, kao da gledam „Strah u ulici Brestova“.„Jao, vidi kako je lep krajolik ispod nas!„ Čujem svuda oko sebe. Idi dođavola! Kakav krajolik, čoveče, jedva čekam da pređem na drugu stranu i živu glavu izvučem, i to tako silno žmureći da nisam uopšte sigurna da ću ikada više moći da razdvojim zaleđene kapke i otvorim oči. Sve deluje kao prava noćna mora i jedva čekam da se probudim… recimo, u sauni, gde me obliva znoj, ali topao, za razliku od ovog mrtvački hladnog!

U kuvanom vinu je istina!

Jeste to skijanje vrlo fensi, naročito među poslovnim svetom poslednjih godina, ali ja ću gledati da nađem neki drugi način da ostvarim nove poslovne kontakte s potencijalnim klijentima. I moja draga prijateljica Branka proskijala je tek pre neku godinu. Iskreno mi kaže da najviše voli kad se konačno domogne vrha planine i udobno smesti u neku ležaljku. Voli da na suncem okupanom brežuljku, od nekoliko hiljada metara visine, uživa u kuvanom vinu i mrsnoj hrani. Tek kad je vino dobro zagreje i opusti napete živce, može s mirom, kroz zamagljeni dvogled, da posmatra decu i muža kako izvode vratolomije spuštajući se niz sve te crno-crvene-plave staze čuvenog belog sporta.

I kad sve to uzmemo u obzir, nije ni čudo što sam se ja sa svakog zimovanja vraćala najmanje s bronhitisom, ako ne i sa upalom pluća. To ide u prilog tezi da većina bolesti nastaje pod utacajem naše psihe. I straha, bre, straha od preživljene traume.

Kuba, Kuba, e pa šta je, ako je Kuba, nije leto!

Ja sam se i sa Kube, jedne zime, vratila s upalom pluća. Doduše, sigurna da je to bilo samo zato što smo u povratku svratili u Amsterdam. A, tamo, ljudi moji, hladno kao u frižideru. Brrrr… kad se samo setim onog ledenog vetra sa Severnog mora. Uuužas!

Nikad se u životu nigde nisam smrzavala kao u Amsterdamu. I nije mi bilo dovoljno jednom, nego sam čak dva puta zaredom u januaru obitavala po zemljama Beneluksa. Jeste lepo tamo, sve je kao u zemlji čokoladnih medenjaka. Ivica i Marica fazon. Ali taj jezivi, nepremostivi osećaj hladnoće ne pruža ni tračak mogućnosti da se uživa u blagodetima turističkog razgledanja.

Možda zato oni toliko puše one smešne cigare. Omamljeni uživanjem istih, na pola pameti i nasmejani, tako da ih briga više nije, lakše mogu da krstare na biciklima gradom. I to napola golih leđa, u kratkim jaknicama, bez kapa i, naravno, bosi. Nisam probala. Tom poroku nisam sklona. Možda je tu ležalo rešenje svih mojih problema, ali to nikada neću saznati.

Pred polazak na put, moji dobronamerni prijatelji upozorili su me da ću na svakom koraku nailaziti na čajdžinice, gde uz čaj služe i „smešne kolačiće„, ali savet je bio i da tamo ne zalazim jer ne služe čaj koji ja pijem, niti kolače koje sam navikla da jedem, iz kuhinje moje mame.

Kad procvetaju lale…

Ako ovih dana razmišljate kuda da otputujete za predstojeće praznike, preporučujem da zemlje Beneluksa, u ovo doba godine, ne uzimate u razmatranje. Toplo savetujem da odustanete i od svake pomisli da tamo provedete božićne i novogodišnje praznike. Bar dok globalno zagrevanje, koje inače podržavam (stidim se, al‘ šta da radim), ne učini svoje. Na proleće, kad nepregledna polja lala procvetaju i kraljica bude slavila rođendan, negde u maju, sve će biti drugačije.

Verovali ili ne, holandskoj kraljici Beatrisi rođendan je zvanično u januaru, ali joj se ne pravi žurka po zimi, pa je odredila da to ipak bude poslednjeg dana u aprilu.

Može joj se, kraljica je.

Ostajte mi zdravo i dobro. Ko preživi zimu, pričaće!

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose sa javnošću CORE Relations