Posle kiše
Foto: Mladen Sekulić
Sedela sam kao skamenjena ispred tevea. Beba se igrala na tepihu. Zvončica je u njenim rukama, izvodila svoje najlepše čarolije. Vidi mama, rekla je. Vidi, kad Zvončica mahne čarobnim štapićem, ovako, poni će da postane Jednorog. Jesi videla, mama…? Postao je Jednorog. Čekaj, srećo, mama nešto gleda… Slike su se smenjivale. Jedan grad, drugi, treći nestajao je pred vodenom stihijom.
Jadni ljudi – rekla je Gaga. Kako je to strašno, pomislila sam. Godinama se kućiš, stvaraš, pokušavaš da obezbediš pristojan život, krov nad glavom – i onda u dva dana – sve nestane.
Zašto se ne evakuišu, upitala je Gaga. Zašto? Zato što ne žele. Ne bi’ ni ja. Znam da to nije ispravna odluka i nema veze s mozgom – ali stvarno – ne bi’ ni ja. Ne bih mogla. I ja bih mislila – neće baš mene. Do samog kraja bih verovala da neće mene i neće nas. Da nije tako ozbiljno. Ni tako strašno. I da će proći.
Ponesite najosnovnije – rekli su. A šta je najosnovnije kad je sve osnovno…? Prva ja – volim sve ijednu stvarčicu u ovoj kući. Ova kuća nije obična kuća. Ova kuća ima svoju priču. Vidiš onu lampu tamo…? Nju smo dobili od Žike i Nade. A znaš koliko su nam valjali…? Kad je Vlada bio u bolnici, kad smo ostali bez prebijene pare – da nije bilo njih, ne znam kako bi’… Onda znaš što mi je ta lampa tako draga.
I ovaj servis, od mame za godišnjicu. Dosadilo joj da nas gleda kako jedemo iz rasparnih tanjira – otišla u onu radnju u centru, ispisala deset čekova, sve da bi mi mogli da ručamo k’o ljudi. Sećaš se kad sam dva dana pred porođaj krečila spavaću sobu…? I kad smo lepili one tapete s cvetićima? Onaj stočić smo dobili od bake. Star je sto godina, šta je sve preživeo – preživeće i ovo. A ona slika tamo – ona mi je posebno draga. Knjige tek…? Kud bih ja bez mojih knjiga? Bez slika, uspomena…?
Jednom nam je procurela cev od komšije. Nedelju dana smo proveli kod mojih i mislila sam da ću skrenuti. Jesu moji ali to nije to. Jedva sam čekala da se vratim kući – svojoj kući. I bila mi je najlepša na svetu, čak i sa svom onom štrokom po kupatilu koju su majstori ostavili za sobom. Ne može se ovo porediti s tim – ali znam kako je tim ljudima. Nije kuća samo kuća. Kuća je dom. Kuća je mesto gde se rodiš, gde prohodaš, gde znaš svako ćoše, ciglu. Kuća je ono gde si svoj na svom. Kuća je ono što ostane kad se zatvore vrata. Mesto gde možeš da odahneš. Pedalj zemlje na kome se osećaš dobro. Kako onda da odem…? Kako da kažem ‘’ to je samo kuća’’ – kad je to jedina kuća za koju znam?
Jadni ljudi, ponovila je Gaga. Ne daj Bože nikome. Šta, upitala je Beba. Ništa, mila, igraj se. Igraj se, pomislila sam. Igraj se jer ima dece koja se danas ne igraju. I ni sutra se možda neće igrati. Ima dece čije su igračke ostale u vodi. I novi bicikl. I plišani meda. Imaš sreće što sediš na podu i igraš se. Svi mi imamo sreće. Što smo tu gde jesmo, i što ćemo pojesti tanjir tople supe, i popiti kafu iz svoje najdraže šolje, i leći u suv, topao krevet, i probuditi se sutra na istom mestu. I zato treba biti zahvalan.
Jer isto tako su i oni – živeli svoje jednostavne živote, ne sluteći šta ih čeka. Za večeru su imali prženice, odgledali su vesti, poljubili decu, legli u krevet, klasika. Grčka, rekla je ona. Našla sam dobar aranžman, polupansion s prevozom, deset dana dvesta evra, šta misliš da uplatimo…? Može, rekao je on. Jesi li pisao odmor? Jesam. Od polovine juna. Ne misliš da je rano…? Kasno je, spavaj – rekao je i ugasio svetlo. Baš pada, dodao je. Staće valjda – pomislila je. Nije stala. Ni sutra. Ni prekosutra.
Idemo, rekla sam. Gde, mama – upitala je. Idemo. Da upoznamo neke nove drugare. Ponećemo ćebad. I tople stvari. I onu odeću koja ti je mala. I čizmice. A igračke – upitala je. I igračke. Puno igračaka. I Zvončicu…? O, da, naročito Zvončicu.
Pišite Dudi na [email protected]!