Pusti me sama ću iliti – Nevolje s Mrvicom

Foto: Mladen Sekulić

Nevolje s Mrvicom se ponovo prikazuju – na zahtev gledalaca – u repriznom terminu. Gaga je, naravno, očajna. ‘’Šta god da pokušam, ona se ne da. Samo kaže – pusti me, sama ću’’ – rekla je i uzdahnula.

Prvo nezvanično savetovalište za majke maloletne dece – i to u mojoj kuhinji – počelo je s radom.

‘’Moje dete, moja devojčica, moje nešto što više nisam u stanju da prepoznam’’ – nastavila je. To su nezgodne godine, rekla je razredna, pre neki dan. Nisu ni tamo, ni ovamo, deca nisu, a nisu ni odrasli, oni su sada tvinejdžeri. Mislite, tinejdžeri, upitala sam. Ne, tvinejdžeri su podgrupa, uzrast između deset i četrnaest godina. Prvo su tvinejdžeri, a onda tinejdžeri, razumete?

Ne znam da l’ sam razumela… Ništa mi nije bilo jasno. Kako je moguće da se dete, koje sam ja rodila i gajila tolike godine, preko noći pretvori u krakato stvorenje s slušalicama u ušima, potpuno autistično u mojoj blizini, neosetljivo na moje prisustvo, moje reči, moju ljubav…?

Imala je petnaest godina, i pravila je svoje prve kolače. Rešila sam da joj pustim da se istutnji, neka je, moram joj dati prostora, da se oseti važnom, da ovlada situacijom, da kontroliše stvari. Kuhinja je, uostalom, bila idealno mesto za manevrisanje. Mislila sam, zbližiće nas to pravljenje kolača. Možda ćemo se zezati, možda ćemo se smejati a brašno će leteti na sve strane, kao u reklamama za vanilin šećer ili prašak za pecivo…? Možda će mi se, dok budem mesila testo, poveriti, onako usput ispričati kako joj se sviđa onaj Boris iz petog dva, kako ju je Milica prozvala na Fejsbuku i tome slično a ja ću joj dati jedan od onih dubokoumnih saveta, slikovito ga ilustrujući prizorima iz tamo nečijeg stvarnog života.

Ali, ne, ona je htela da sama napravi kolač. Nije prihvatila moj poziv na druženje, htela je da dokaže da može i sama bez mene, da joj nisam potrebna. Zabranila mi je da se mešam. Ponašala se kao samozvani kralj svih kuhinja, pretvarala se da barata varjačom i mikserom, da ume da razbije jaja, odvoji žumance od belanca bez ičije pomoći.

Pravila se da zna sve, a nije imala pojma ni o čemu, i ja bih to, kao svaki savremen roditelj, trebalo da tolerišem. Ne da tolerišem, tolerisati bi značilo biti miran i pustiti da se stvari dešavaju mimo tvoje volje. Trebalo je da je podržavam u nastojanju da se osamostali, uozbilji, da joj povlađujem, da gradim njeno krhko samopouzdanje, ne obazirući se na zid koji je oko sebe izgradila, na škrtost kojom me obasipa u poslednje vreme, kao ni na činjenicu da me već dugo ne ljubi pred spavanje.

’’Ostavi to, ja ću’’ rekla je i uzela mi jabuke iz ruku. ’’Ali, zašto’’, upitala sam. ’’Mogu ja barem da ih oljuštim, dok ti napraviš testo…’’ ’’Ajde, idi, sedi tamo’’, rekla je i zatvorila se u kuhinju. Nije još bila dovoljno hrabra da mi kaže teže reči, još uvek se lomila u sebi između želje da mi prkosi i nastojanja da bude fina. Nadam se da će proći još koja godina dok mi ne saspe prve psovke u lice, dok ne dobijem prvo oladi, ne davi, ne smaraj – u facu. Možda, jednog dana, ali danas ne, još ne.

Još uvek je bila fino dete. Nije se trudila da mi ugodi kao nekada, nije se borila za moju ljubav, nije me obasipala pažnjom i poljupcima, ali sam sigurna da je i dalje ona fina Mrvica, Mrvica koja komšijama govori dobar dan, i koja starijima ustaje u prevozu. Bila je fina, ali nije želela da ja znam, stidela se da bude dobra preda mnom.

Sedela sam u sobi. Iz kuhinje je dopiralo klepetanje miksera, ne ume još ni da ga drži kako treba, polomiće lopatice, ako tako nastavi… Da li je upamtila da brašno dolazi na kraju? Da li će se setiti da prethodno podmaže pleh? Je li uključila rernu…?

Ne brini, kažem sebi. Pusti je, neka se snalazi. Ako bude dobro, biće ponosna. Ako ne bude valjalo, kajaće se što ti nije dala da joj pomogneš. Čemu tolika drama, draga? Pa to je najobičniji kolač od jabuka. Znam da je najobičniji kolač od jabuka, ali nije u tome stvar. Nije stvar u tome što će upropastiti jaja, što će uludo spiskati šećer, puter, jabuke, ni što ću posle morati da ribam zagoreli pleh… Nije problem u tome… Problem je što mi ne da da uđem, što ne želi da više radimo stvari zajedno, što me smatra za neprijatelja i što sve češće ne uspevam da preskočim taj zid između mene i nje.

Neprijatno joj je u mom prisustvu, znam. Kad idemo nekuda zajedno, trudi se da korača metar dva iza mene. Pravi se da me ne poznaje. Sramotim je svojim komentarima, opaskama, dodirima… Nelagodno joj je kad priđem da je poljubim, izmigolji mi se iz ruku, nađe razlog da hitno ode…

Osetljiva je, znam. Nekada i po pet puta dnevno zaplače, zbog sitnice, zbog gluposti. Onda se duri, ćuti satima, ne progovara. Ubeđena je da je ne volim. Ne podnosi me. Ne podnosi moje kritike. Gleda me hladno kroz šiške, pogledom koji kaže mrzim te. To je normalno, rekla je razredna. Sve je to normalno, suze, smeh, jedno za drugim, ponekad čak i istovremeno… Morate se navići na to. Morate biti uz njih. Pričati s njima. Voleti ih.

Voleti ih, pomislila sam. Naravno da je volim. Volim je svim srcem, valjda zna. Ne da mi da joj pokažem, ali ona je moja, moje mladunče, moje prvo dete, moja mila devojčica… Stegne mi se u grlu, kad gledam one baš stare slike. Mrvica i ja, u porodilištu. Držim je u naručju. Ceo svet je naš. Niko nam ne treba. Zatim, Mrvica i ja u parku. Grli me svojim debelim ručicama, obavija se oko mene kao puzavica, smeje se, ima samo dva zuba. Onda Mrvica i ja na snegu, na moru, na planini, kod Deda mraza… Slike se ciklično smenjuju, scenografija ostaje ista, samo se Mrvica menja, raste…

Prišla sam da joj namestim šal, da je ušuškam, napolju je ledeno. ’’Pusti me, sama ću’’, rekla je, ne pogledavši me. Zar ja zaista više nikome nisam potrebna… – rekla je i ustala od stola. Da ti pomognem s tim krompirom…? Da ja oljuštim časkom – upitala je. A ne, dušo, mogu ja to i sama – odmahnula sam. A luk da ti očistim, šargarepu…? Ma, pusti, sama ću, samo ti sedi… – rekla sam i ugrizla se za jezik.

Pusti-sama-ću nije nešto što želi da čuje. Luk, veliš…? Ja bih ti zaista bila zahvalna na tome. Koliko? Koliko god želiš, kilo, dva… Dudo – pogledala me, – pa nisam baš toliko očajna.

Pišite Dudi na [email protected]!