Tata, da li znaš da će nas noćas ubiti?

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Poštovana publiko, ako ste mislili da ste sa Beštićem videli sve, grdno se varate.

Upola mlađi i duplo lepši hrvatski glumac, Stipe Kostanić, lako će vas razuveriti. Svojim autentičnim glumačkim izrazom i savršeno izvajanim, potpuno nagim telom, kakvo bi Mikelanđelo poželeo da je imao pred sobom dok je radio Davida, (za)pleniće vašu pažnju sa scene u predstavi ’’Grobnica za Borisa Davidoviča’’, reditelja Ivice Buljana, rađenu prema štivu Danila Kiša, koja je beogradskoj publici premijerno prikazana na aktuelnom BITEF-u.

Priznajem, ovo je samo triger da počnete da čitate moju kolumnu posvećenu Beogradskom pozorišnom festivalu jer sam mu beskrajno zahvalna što postoji i što svojim kvalitetno odabranim programom unosi svežinu i svetlost u naše kvalitetnog kulturno-umetničkog sadržaja gladne duše i razbija učmalu žabokrečinu, dosadu i zastarelost u kojoj je ogrezla naša pozorišna scena.

Ipak, ne zanemarimo činjenicu da umetničko iskustvo leži toliko neverovatno blizu seksualnom, njegovom zadovoljstvu i bolu, da su te dve pojave zaista samo različiti oblici jedne iste žudnje i blaženstva, kako reče R.M. Rilke.

Višeslojnost i kompleksnost Kiševog štiva nije predstavljala prepreku autorima da celovitu priču na maestralan i originalan način spakuje u pozorišnu predstavu tzv. fizičkog teatra, istovremeno baziranu na rok performansu. Sveukupni utisak je da ova predstava pruža potpuno novo iskustvo na našoj pozorišnoj sceni.

Sve predstave koje sam do sad uspela da pogledam donose potpuno nov umetnički izraz, koji zaista pomera granice do sada viđenog, u svom izvornom značenju. Kompleksan, provokativan, intrigantan, uzbudljiv, sveprožimajući i iznad svega aktuelan je sadržaj predstava, bez obzira u kojoj epohi se priča originalno odvijala.

U sveobuhvatnoj bedi, koja je zavladala svim segmentima društva i naših života, plemenitost sadržaja prikazanog na sceni dolazi kao melem na ranu.

Predstavom ’’A gde je revolucija, stoko?!’’, kojom je otvoren BITEF, reditelj Borut Šeparović oštro kritikuje anomalije savremenog, materijalističkog društva u kom je osnovna vrednost novac.

Taštinu, licemerje, odsustvo morala, nedoslednost, obespravljenost pojedinih članova društva (staraca, crnaca, žena, radnika, homoseksualaca, Srba u Hrvatskoj) i sveukupno kršenje ljudskih prava, obradio je na vrlo zanimljiv, neočekivan i originalan način kroz pesme sa muzičkog albuma ’’Paket aranžman’’, koji važi za jedan od najboljih i najznačajnijih u jugoslovenskoj rok muzici.

Bez obzira koliko daleko bili od Prvog svetskog rata, klaustrofobija malog i perifernog prostora, koja pritiska junake drame Biljane Srbljanović, ’’Mali mi je ovaj grob’’, koja obrađuje temu Sarajevskog atentata, neverovatnom silinom pritiska i sve nas danas, sto godina kasnije.

’’Priča o egzistencijalnoj pobuni, manipulaciji i kulturi laži koja slavi poraze i posrnuća, izranja kao konstanta našeg bivstvovanja’’, kako kaže reditelj predstave Dino Mustafić.

Kroz vrlo emotivnu, potresnu i istinitu priču o ubistvu dvanaestogodišnje devojčice srpske nacionalnosti, Aleksandre Zec i njenih roditelja, od strane pripadnika rezervnog sastava hrvatske policije, s početka rata u Hrvatskoj, Oliver Frljić, hrvatski reditelj, po mnogima kontroverzni, a po meni onaj koji hrabro, otvoreno i drsko gura prst u oko društvenim namesnicima i brutalno iskreno i duboko zadire u srž bolnog mesta našeg društva (bez razlike, hrvatskog ili srpskog), ogoljeno prikazuje besmislenost rata, u kome nikada nema pobednika, a stradaju nevini.

To što Frljić ne ostavlja prostora publici da glumce nagrade aplauzom za svoj stvaralački rad na kraju predstave, čini se posve logičnim i potpuno opravdanim samo par sekundi nakon početne zbunjenosti nesvakidašnjim i neočekivanim završetkom predstave. Bezumlju, nasilju i ubistvima nema se raloga klicati. Ljudski je ostati nem.

Jednu od najupečatljivijih replika iz predstave koristim kao naslov kolumne.

Ono što je posebno zanimljivo i zajedničko svim ovim predstavama, a daje im specifičnu i dodatu vrednost, je to da su nastale kroz saradnju autora sa prostora bivše Jugoslavije, kao koprodukcije.

Iz posebnog razloga odlučila sam da danas pišem o umetničkom sadržaju predstavljenom na BITEF-u jer kultura predstavlja jednu od najvećih prednosti, a ponekad, nažalost, i prepreka, ka ličnoj transformaciji svakog od nas. Kad razmišljamo o kulturi, obično mislimo na svet izvan naše individualnosti – društvu, zajednici ili medijima, stavljajući u drugi plan ličnu kulturu, koja obuhvata sve naše misli, osećanja, ponašanje, verovanja i dnevne rutine.

Nažalost, u vremenu u kojem živimo, kada uporedimo naše unutrašnje vrednosti sa onima iz spoljne kulture, vrlo često dolazi do nepodudaranja, a neretko i potpunog razmimoilaženja. Polako, sasvim spontano, korak po korak došli smo u situaciju da naša lična kultura nema nikakve veze sa opšte vladajućom u društvu. Ko je za to kriv – mi koji smo se povlačili u sebe ili oni koji su agresivno nastupali, može biti predmet debate.

Istina je da smo svi mi zajedno duboko ukopani u širu kulturnu sliku koja odražava da ono što u suštini jesmo, razlikuje se u velikoj meri od onoga što bismo želeli da budemo. Vrlo često i od onoga kako sami sebe vidimo.

Koliko god ubeđivali sebe da nas ne dotiče šta se dešava iza zavese opšte prihvaćene kulture u društvu, svakim uključivanjem u aktivnosti protivnim našim istinskim vrednostima, bilo da se radi o TV ili štampanim medijima, sami sebe kulturno uslovljavamo.

Jednom kad primimo određeni sadržaj, ne postoji mogućnost da ga izbrišemo iz naše svesti. Nažalost, u našem umu ne postoji undo dugme. Shodno ovoj činjenici, ne preostaje nam ništa drugo sem da se uzdržimo od toksičnosti u medijima i interpersonalnim komunikacijama.

Iako mnogi tvrde da poseduju sposobnost da se odupru otrovnom uticaju tabloida, reality programa, porno sadržaja i sličnih izrabljivačkih kulturnih izraza, svako izlaganje istim nosi neosporno loš efekat po naše opšte psiho-emotivno-fizičko zdravlje.

Stoga, ako to ne odražava naše autentične vrednosti i ne pokazuje život koji bismo voleli da živimo, onda ne bi trebalo ni da učestvujemo u datom kulturnom sadržaju.

Kada je reč o našoj ličnoj kulturi, lako upadnemo u zamku rutine koja ne uspeva da nahrani naše istinske, unutarnje potrebe.

Pažljivo oslanjanje na kulturu ponetu iz porodičnog doma može da nam pomogne da pravimo male ali zdrave iskorake napred, koji kumulativno mogu da doprinesu unapređenju naše svesti, na isti način na koji napori visoko osvešćenih pojedinaca, svojim delima, postepeno oblikuju širi kulturni milje.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru ili potražite aplikaciju „Žanin ugao“ na Windows Storeu.