Bojana Janjušević, urednica Zdravlja
Oduvek mislim da umetnost treba da bude angažovana i da mora da bude u vezi sa stvarnošću, da je beskompromisno opisuje i podstiče ljude da je menjaju. Deviza “umetnost radi umetnosti” nikad mi se nije sviđala. Ja bih pre rekla “umetnost radi čoveka, radi svih nas”. Ovog vikenda bila sam na dve predstave i jednom koncertu koji su na mene baš ostavili utisak.
U Ateljeu 212 gledala sam predstavu Dušana Petrovića Rasprava sa Ernestom Če Gevarom, po tekstu Hozea Pabla Fajnmana. Odlična predstava, odlični glumci a, pre svega, odličan tekst koji otvara pitanje da li to što revolucija jede svoju decu i donosi mnogo krvi i nasilja znači da je ne treba ni podizati. Šamar onom najbrojnijem delu populacije – onima koji nikome ne misle i ne čine zlo, ali se zlu ni ne suprotstavljaju, nego su iz svog kukavičluka razvili čitavu filozofiju o tome kako krupne promene uvek povlače sa sobom žrtve i kako je zato bolje ne činiti ništa nego rizikovati ljudske živote u borbi sa zlom.
U nedelju je, u novosadskoj Sinagogi, održan humanitarni koncert hora Suncokreti, koji čine deca iz muzičkog zabavišta i predškolske grupe Muzičke škole Isidor Bajić. Deca su, naravno, bila preslatka, predivno su pevali, a svaka čast i njihovim nastavnicama. Svaka čast i Novosađanima što su napunili Sinagogu. Najlepše od svega je to što je ulaznica bila prilog za Svratište za decu ulice – posetioci su mogli da daju novac, školski pribor, igračke, odeću… I mislim da je to najbolja lekcija koju roditelji i nastavnici mogu da daju deci – nismo sami, oko nas su i drugi, nije poenta samo u tome da tebi bude dobro, nego da učiniš nešto da bude dobro i onome pored tebe. Kad bismo više pomagali jedni drugima, na svetu bi bilo mnogo manje nesreće iz koje se često rađa mržnja, a za nju se nikad ne zna koga će pogoditi. Dakle, tuđa nesreća tiče nas se mnogo više nego što mislimo.
Predstava Radnici umiru pevajući, u režiji Anđelke Nikolić, a po tekstu Olge Dimitrijević, prikazana je na Sterijinom pozorju. Težak, sumoran i brutalno iskren tekst, kao i zanimljiva režija koja uspeva da razigra nimalo veselu tematiku, učinili su da pomislim: “Uh, dobro je, ima još ljudi koji vide šta se oko njih događa”. Komad prikazuje situaciju u jednoj fabrici koja je dopala šaka lokalnom tajkunu, koji je u sprezi sa lokalnom vlašću. Radnici nisu primili platu pet godina i stupaju u štrajk glađu. Mnogo mi se dopalo što ni rediteljka ni autorka teksta ne glume velike umetnice koje razume samo malobrojna obrazovana pozorišna publika. One se izražavaju jasno i konkretno, bez uvijanja i aluzija. Jedini problem je što u publici nisam zapazila nikog od onih koji su na sceni jasno i glasno prozivani. Izgleda da ih je i sam naslov odbio. Da im nije neprijatno?
(Nema glasova)
Loading ...
