Biće skoro propast sveta
K
o o čemu – baba o uštipcima. Gaga ne zaklapa o smaku sveta. Hoće? Neće? Te biće ga, te neće ga biti. Aman, ženo, odluči se više, da znam da l’ da uplaćujem one dve rate za zimnicu il’ da sačekam još malo…! Odvratna si, kaže mi Gaga. Kako možeš tako..? To je naš svet, drugi nemamo, ako ovaj propadne…
Ako ovaj propadne – šta…? Tebi kao da nije žao? Jeste mi žao. I nije… Ne znam. Samo se ti zezaj, a odbrojavanje je već počelo. Počelo..? Jeste. Imamo još nešto malo više od dve nedelje… E pa onda, bolje da kažem majstorima da požure s hoblovanjem parketa, ako već bude taj smak – neka me barem strefi u renoviranom stanu.
Kad bolje razmislim – ne želim da propadne. Kakav je da je – moj je. A i nisam još stigla sve da uradim. Kao što rekoh – parket još nije gotov, sanitarije u kupatilu tek treba da stignu, električar je napola promenio instalacije, plafon mora da se izgletuje, neću valjda da gledam u one kratere na zidu… Mislim, ne ide to tako.
Sto godina smo štedeli za ovo renoviranje, da nam sve bude cakum-pakum i vidi sad…? Nokte sam izgubila skidajući uljanu boju s prozora, dva sata sam provela u farbari birajući boju za zid u trpezariji (nešto između bordo i boje crnog vina), otvorila bolovanje da bih mogla da budem s majstorima – i on bi sad da propadne…? Tek tako? Puf i nema više? E pa ne može. Ne dam!
Moram prvo da se spakujem. Onda i da se preselim. Pa da sve ponovo raspakujem i stavim na svoje mesto. Kuhinja treba da se montira. Novi frižider još nije stigao. I moram da ugrabim stolara da mi popravi onaj prozor u spavaćoj što ne dihtuje. Svašta nešto treba a ne znam kad ću i kako ću. Nije mala stvar – seliti se.
A obećala sam baki da ću da joj napravim pravu baklavu sa slaganim korama. I moram kod zubara. Beba hoće da je vodim da gledamo Ledeno doba. Vladina jakna već dve nedelje čeka na hemijskom da je pokupim. A ima i mesec dana kako sam odnela čizme kod obućara.
Lako je tebi da se sad sprdaš, prekide me Gaga. A videćeš ti kad počne da drma… Pu, pu, pu, kakva si ti zadušna baba?! – umeša se Nina. Drma se tebi u glavi, potpuno si poludela. Ja sam uplatila zimovanje, bude li drmalo – moraće da mi vrate sve do dinara. Uh, a meni je rata kredita baš dvadeset prvog – seti se Caca. Pa tebi je onda smak svakog meseca. Da ja moram da dam pola plate na stambeni kredit – ne bi mi svet ni trebao.
Torokuše jedne, dabili torokuše, ućutite već jednom, počinje mi serija! Tebi je preči tvoj Sulejman nego cela zemaljska kugla – reče Gaga. Sram te bilo, prvo si me navukla na serije, a sad me kritikuješ? I ako te baš zanima, ne gledam zbog Sulejmana. Nego…? Njoj se Bali-beg sviđa, kako se zove, onaj Mačogli, odade me Nina.
Drukaro jedna, rekoh kiselo. I ti si mi neka drugarica…?! I nije nikakav Mačogli, nego Malkočoglu. Da si učila, kad je trebalo – znala bi. Čovek nije samo lep, on je istorijska ličnost.
A to, za svet, stvarno, bilo bi mi žao. Ne sme još da propadne. Ništa nisam stigla. Moram još stotinu stvari da uradim. I sad ne mogu da stanem, tek tako. Nije fer. Niko me nije ništa pitao. Ja nemam izlaz u slučaju opasnosti, ni plan B, ni plan C, ni ništa. I ne pristajem na ta hokus-pokus scenarija. Možda jednog dana, ali sad još ne…
Uostalom, moram da vidim šta će Bali-beg i Ajbige da urade.