Da, Mina: Da li smo previše nervozni?
Autorka teksta: Mina Aleksić
Uzela sam da sa iscedim pomorandžu… Pomislih kako se nikada ne setim da oljuštim i pojedem jednu, pa da bih bar mogla da je „smažem“ u vidu soka. Pošto sam shvatila da mi je nož previše tup i da njime ne mogu čak ni da je presečem na pola, morala sam nekako da je iskasapim makazama. Potom je usledila potraga za plastičnom cediljkom koja je trajala satima. Nisam mogla da se setim gde je: ispod fioke, iznad komode, u šporetu, u mašini…sve sam prevrnula! Poludela sam. Uzela sam da je cedim ručno, kašikom, ali ona je imala neku trulu drvenu dršku i pukla mi je u ruci. Počela sam da vrištim, bacila sam pomorandžu sa terase i tresnula nogom o kredenac koji se otvorio, a iz njega me je gledala cediljka za voće. Došlo mi je da je uzmem i razlupam na komadiće. Ali, to baš i ne bi bilo na mestu, zar ne?
Foto: Guliver/Thinkstock
Mislim da smo skloni tome da se veoma brzo razbesnimo, što dolazi kao posledica ogromne količine negativne energije koja u nama stvara nervozni naboj. A taj naboj, naravno, vodi do eksplozije koja je u mom slučaju vrlo česta. Kažu da imam kratak fitilj. Da li to ide sa godinama ili sa iskustvom, na znam, ali zaista sam primetila da ne mogu dugo da zadržavam nervozu u sebi. Kao da me bocne neka sila i pruža mi snagu da razvezem jezik i kažem sve što mi je napameti ili ishitreno uradim nešto što je posledica sitnica koje su me iznervirale.
Prošle nedelje sam bila sa kolegama na kafi tokom koje su oni konstantno pričali lošoj situaciji u zemlji, kako se nema para, kako je sve crno… Posle nekog vremena, gledajući sve njih kako klimaju glavama u znak potvrđivanja, ustala sam od stola. Ne mogu da podnesem toliku količinu negativne energije – iako sam nekada bila jedna od onih koji ćute da bi se priklonili masi, sada više nisam imala živaca za to!
Prednja kamera na mobilnom telefonu mi ne radi već mesecima. U servisu na koji mi je registrovan telefon rečeno mi je da će mi se javiti za dve nedelje kada im stigne nova. Prošla su dva meseca. Otišla sam u radnju i, kada su mi rekli da je i dalje nisu nabavili, ja sam pukla! Htela sam da im srušim sve gondole sa maskicama za telefone i slušalicama! Počela sam da penim kako ću da ih tužim i kako moraju da mi poklone ne jedan, nego dva nova mobilna telefona za dva meseca čekanja. Prodavac me je bledo gledao. Posle me je bilo malo sramota. Možda i ne bi smo bili toliko nervozni, da splet okolnosti i situacija koje nas zadese nisu toliko loše. Kada bi cediljka uvek bila na mestu, sve kolege i ja zadovoljni poslom i prednja kamera radila bolje nego ikad, sigurno ni bi bilo negativnosti u meni!
Ostale moje blogove možete pročitati OVDE.