Categories Blog

Duda Alapača: Bečka škola

Kad da te probudim, upitala sam. U pet, rekao je. Jel’ nam to mnogo rano…? Nije, taman da polako popijemo kafu pa da krenemo. Nisam mogla da spavam od uzbuđenja. Mislim, kad god se krene na neki put, ja ne spavam. Ovog puta se nismo posvađali, jer – to su sve zanemarljivi potresi za mog Rihtera. S godinama sam nekako navikla da Vlada za tri dana nosi četiri para obuće (uključujući i kućne papuče), devet majica kratkih rukava, osamstošezdesetdva para čarapa ,punu torbu lekova i merač za pritisak.

Piše: Duda Alapača

Znam da Vlada pravi spisak neophodnih stvari koje treba obaviti pred put i da ga čita naglas. Znam da mene to jako, jako nervira ali da ćutim. Znam i da je ovog puta na meni bilo da organizujem smeštaj i da sam našla izvesnog Filipa koji nam je u sedamnaestom becirku ustupio ”sunčan i šarmantan” apartment za simboličnih pedesetčetiri evra po danu, plus cleaning fee, što mu je došlo sve skupa nešto malo manje od dvesta.

Izvesni Filip je takođe napisao da je stan takoreći biser Bečke arhitekture, udaljen svega sedam minuta od centra, te da je stan skoro renoviran, opremljen najsavremenijom kuhinjom, prostranim dnevnim boravkom i da ima ”comfy bathroom”, što je meni kao ženi – bio jasan znak da ispucam preostali limit na kartici i rezervišem nam tri čarobna dana u Beču. Filip se uredno zahvalio i napisao da se, po dolasku uzmemo kljuceve od Frau Popovic s prizemlja koja će nam dati ”all the details”. Jel’ ima parking, pitao je Vlada. Nema sopstveni, al’ u Beču možeš da parkiraš gde hoćeš. Otkud znaš…? Znam, čitala sam. O, pa, ako si ti čitala, onda mora da je tako, reče Vlada a oblačić sumnje mu se nadvi nad glavom.

Da ne dužim, načitana persona, to jest ja, je ovog puta zakazala. Prvo, nisam nam napravila sendviče jer sam pročitala da, čim uđeš u Mađarsku ima neka sila marketa u kojima možeš da kupiš kafu, peciva i tako to. Kao, šta ima da se smaram – usput ćemo. Malo sutra. Uđosmo mi u Mađarsku – ma nigde kiosk da vidiš, a kamoli megamarket. To ti je na Kelebiji, reče Vlada. A mi smo prešli na Horgošu. U čemu je razlika, upitah. Razlika je u nekih dvesta kilometara do prve normalne prodavnice. Osim ako ne želiš da svraćaš na pumpu i za bajati kroasan i gutljaj kafe daš jedno pet evrića.

Duda Alapača: Mama u boji

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA