Duda Alapača: Najbolje godine, ali za šta?
Četrdesete su najbolje godine, govore. Za šta, pomislih. Četrdesete su nezgodne godine, ako mene pitate. Jasna s petog ima četrdeset godina, dečka od trideset pet i eno ih, čekaju prvo dete. Marija s prizemlja, četrdesetdve i šeta unuče. Njen muž, isto godište, jesenas doživeo moždani udar. Izvuk’o se al’ malo zanosi ulevo kad hoda. Pa sad ti budi pametan – šta je tu i za koga najbolje.
Pre nekih dvadeset i kusur godina stvarno sam mislila da su četredesetogodišnjaci – starci. I to okoreli. Čekaj, čekaj, govorila je moja baka. Sad si mlada i lepa i ništa te ne boli, a samo li pređeš četrdesetu – sve će te stići. Preko noći.
Piše: Duda Alapača
I stvarno, tako je nekako baš i bilo. Prvo je počelo da me zeza koleno. Pomislila sam da je od štikli. Onda kičma. Budila sam se rano ujutro, nedeljom, jer više nisam mogla da spavam od bolova. Onda se vaga zakucala na šezdesetsedam kila i nije htela ni makac dole, ma šta ja radila. Usporavaš se, rekla je mama. Sve se vremenom usporava, ceo organizam ulagani. A ja nisam htela da ulagani jer sam imala još toliko toga na umu. I tako sam, da ostanem u formi, krenula na vežbe. Izdisala sam na onom parketu nedeljama dok su me klinke s podsmehom gledale. Jednom mi se zamantalo, mislila sam – zbogom, Dudo, što si vežbala – vežbala si. Dok su me polivali vodom, instruktorka pilatesa je prišla da mi izmeri puls. Stodvadeset, rekla je. Jeste li mislili da pređete na nešto laganije? Joga, možda…? Zumba je ipak za mlade. Zumba za mlade..?! A šta sam ja..? Neeee, odmahnuh rukom. Mogu ja to. I jel’ ti to meni persiraš, devojko?
Čuj – zumba je za mlade… Ja sam mlada. Dobro, nisam možda mlada kao ti, ali nisam ni stara, zaboga! Ja još imam neke svoje želje. Još nisam bila u Parizu. Nazovi to kako hoćeš, ali evo – još gradim karijeru. I razmišljam o drugom detetu pre nego što me zvekne klimaks. Da imam malo više vremena (i malo više entuzijazma), videla bi ti…
Mislim, nisam ja sad tu nešto istripovana da mi je devetnaest godina. Ne želim ni da mi bude devetnaest. Ali ne mogu nikako da se sastavim s tim da imam četrdeset i nešto malo preko. Ljudi moji, ja se ne osećam tako! Majke mi! Moja je Milanka s četrdeset bila baš žena u godinama. Mini val, kompleti, suknje ispod kolena – taj rad. Ja, brate, nisam. Ona je išla u krevet posle drugog dnevnika, spavala s papilotnama, odrekla se parfema (“bitno je da je čisto“) i štirkala posteljinu. Ja dnevnik ne gledam, kosu ne uvijam na viklere, parfem stavljam svako jutro pre nego izađem iz kuće a posteljinu obilno zalivam omekšivačem, da ne mora da se pegla. I kako onda mogu biti stara…? Ma, ja nisam ni zrela još a kamoli stara. Ja još plačem kad gledam Kralja lavova, pa gde to mož’ bit zrelo, ajd’ sad…?!
Gledam se nešto sinoć u ogledalo, pa mislim – Dubravka, vreme ti je za neki ozbiljan antirid. Dobro, ne mora baš antirid, možda neka tako lagana dnevna kremica, čisto da hidrira. Uđem danas u radnju, gledam one rafofe, ova s ovim uljem, ona s onim vitaminom, a ja se sve hvatam za one bebeće kreme, po navici. Jel’ mogu da vam pomognem, pita me devojčurak onaj što stoji tamo pored kozmetike. Mislim se, možeš, dete moje. Jako bi mi pomogla da sad odeš umesto mene kući, pristaviš vodu za supu, opeglaš časkom one tri košulje što su se skorele na radijatoru, odvedeš Bebu na košarku i zameniš mi dizne kod majstora. Al’ pošto ne možeš – onda me pusti da sama izaberem za koju kremu ću da se izujem jedno dva’es’ evrića.
I tako, gledam, gledam – nikako da se odlučim. Kako krenem da čitam, tako mi se muti pred očima. Sitna ona slova, k’o da su ih dušmani namerno usitnili. Ništa pod milim bogom ne vidim. E, mislim se, koji li je to mudrac na antirid stavio ovako malečka slova…? Ako je već proizvod za nas, omladinu od preko četrdeset, pa dajte braćo onda neki krupni font. Uzmem onu kutijicu pa je malo odaljim – piše “cream“. Dobro, i to je nešto, bar znamo da je krema. Od čega je, ne moš pročitati – sile nema, al’ zato udarili cenu – velikim slovima. Ajd’, mislim se, ako je najskuplja – mora da je dobra. Ne žali, Dudo, vredi svake pare. Koliko košta, ima da te prestanu i leđa i koleno i sve… I kupih, šta ću. Još me, na pravdi boga, navadiše na kasi pa uzeh i neke vitamine, te jedan za kosti, drugi za vid, treći za kosu, nokte… Al’ dobro, lepota košta, nema tu šta…
Dođem kući, namažem onu kremicu na lice, drmnem po jednu bobicu iz svake kutijice – ma rek’o bi čovek – odma’ jedno pet godina mlađa. Vlado, kad ćemo mi to drugo dete da pravimo…? On se zagrcnu. Jesi normalna Dudo, vidiš li koja su doba…? Što, pa nema ni sedam. Ne mislim na ta doba, Dudo. Mi smo ljudi u godinama. Vladimire, ne znam za tebe, ali ja nisam u godinama. Šta fali Jasni? Znaš li ti da ženu hormoni podmlađuju..?
Elem, zamalo se na mrtvo ime ne posvađasmo. Ja zapela k’o mutava, on ni da čuje. Kad smo se dobro umorili od naklapanja, legosmo u onaj krevet. Svako na svoju stranu, što reče Joksimović – dodir leđa o leđa, niko ni da progovori. U neko doba, srce stade da mi lupa. Ustanem, uzmem šećera i vode, reko’ sigurno je od ovog vremena, nema šta, proći će. Prođe pet minuta, deset, a ono i dalje – dudududu… Ponovo ustanem, izmerim pritisak – sve redovno, stodvadeset sa osamdeset. Znači – stres, nema druge. Krenu da mi zuji u glavi. Vratim se u krevet, ćutim, ništa mu ne govorim, a ‘oću da svisnem.
Znaš, Dudo, možda ta tvoja beba i nije tako loša ideja, reče on i okrete se na moju stranu. Znaš ono – Beba ima društvo, ne raste kao sebična jedinka, ti dobiješ džabni antiejdžing, ja muškog naslednika a Milanka zanimaciju za naredne tri četiri godine… Šta misliš, a..? Znam da sam se poneo kao džukela malopre, ali ono, ti razmisli, pa… Vlado, rekoh. Pipni. Tu. Šta, već se mrda, upita. Mrda se tebi mozak, jesi čuo?! Srce mi lupa, Vladimire, stodeset otkucaja u minuti…! Ali jesi pročitala da su četrdesete najbolje godine, nastavi moj muž. Jeste, najbolje su, Vladimire, ali ne rekoše i ZA ŠTA.
Pročitajte i…Duda Alapača: Samo kažem
Duda Alapača: O nano, boluje mi dika
Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu