Categories Blog

Duda Alapača: Vrlo dobro služimo narodu!

Jeste, rekla je Gaga. Jesam rekla da ću je podržati. Tačno sam kazala – srećo moja, majka je na tvojoj strani, šta god da odlučiš. To je tvoj život, ti odluči šta želiš da radiš i čime ćeš da se baviš. Fakultet je samo tvoj izbor, tvoja želja. Nisam htela da budem kao onaj moj drveni otac, misliš da su mene pitali čime želim da se bavim…? Misliš da je ko znao šta volim, šta mi se sviđa…? Nego, brale moj, za ruku pa u Kameničku. ”Ekonomija je perspektivna nauka, Dragana.” A ja čitala Prevera… Ko te pita..

Autorka teksta: Duda Alapača

.

Indeks u šake i svakog prvog pare za kiriju. I to nismo imali cele stanove k’o ovi današnji, nego sobicu mi našli kod neke babe na Dušanovcu, ma dva sa dva, nisam imala gde da se okrenem. Baba – baksuz, nit’ sam smela koga dovesti, nit kud ići posle devet uveče, kuhinju koristila samo kolko da prođem kroz nju, hranila se u menzi… I stalno mi je nad glavom stajalo ono da moji ”od usta odvajaju da bi me školovali”. I odvajaće, rekli su, nije to njima ništa teško, sve dok ja polažem ispite. I nije bilo da se izvoljeva, ne, draga moja. Nosiš šta imaš, jedeš dok imaš, ako ti je hladno – ideš u čitaonicu, učiš, tamo bar greju. Da ne bi ove košave beogradske – nikad ja ne bi ni završila fakultet. Eto. I onda sam rešila – kad ja jednog dana budem imala dete, svoje dete, neću biti kao što su moji meni bili. Neka upiše šta hoće. Tako sam rekla, ponovi Gaga.

I šta je ona rekla, upitah. Šta je rekla, uzdahnu moja Gaga. Prvo je rekla da hoće književnost. Eto, voli da čita. Kad sam joj rekla da književnost nije samo čitanje, da tu ima i dobrog učenja – predomislila se. Više voli da piše nego da čita. Pa dobro, mislim se, eto ti onda političke nauke, žurnalistika. Upiši pa piši kol’ko ti volja. Al’ drugarici se ni to ne sviđa. Ružno joj zvuči. Kao, sutra kad je pitaju šta je završila, da kaže – političke nauke. Al’ utom nekako je i shvatila da voli da crta. Čuj – da crta, ona koja nikad čiča Glišu nije umela da nacrta… Rekla joj nastavnica likovnog da je talentovana.

Ajde, dobro, mislim se, nek’ crta. Al’ kaže ”mama, mene strah”. Čega strah? Veli – mnogo malo primaju na akademiji. Pa primaju li te što bi da crtaju još gdegod ili samo na tu akademiju…? Primaju, kaže. Al’ mora da se priprema. Pa pripremi se, dete, brani li ti ko? Eno ti soba, eno ti papir, eno ti olovka… Ne, to, mama… mora da se ide na pripreme, u nekakve ateljee… Dobro, idi u ateljee. Al’ mama, to se plaća. Dobro, mama uzme i plati i to. Neka ide, mislim se, pa nisu ni te pripreme sto dukata. I taman kad sam pomislila, dobro je – konačno zna šta hoće, na dobrom smo putu, pa ako je rešila da crta – neka crta. Ko zna šta može da se izrodi iz toga, mislim, možda bude slikar, možda ilustrator, možda se odluči za neki dizajn i šta ti ja znam… Kad ono – međutim.

Dođe drugarica sinoć, kaže – moramo da pričamo. Ja reko’ – trudna, sto posto! Kad – nije. A lakše bi mi bilo da jeste… Pa šta je zaboga, skočih i ja. Da nije bolest neka, naopako…?! Nije bolest. Hoće u vojsku, reče Gaga i zaplaka se.
Kako… kako, bre, kakva vojska… pa zar to još ima…? I ja sam mislila da nema, reče Gaga. Al’ ima. Dobrovoljno služenje. Šest meseci, otkud znam… Pa šta joj bi…? A otkud znam šta joj bi. Bi šta bi. Videla žaba da se konji potkivaju pa i ona digla nogu. Okačili im neki plakat tamo u školi, pa jedna iz odelenja rekla kako je to baš kul i ona bi odma da ide. To ti je sve od one serije što je gledala, ja da ti kažem. Vojna akademija, prikazivalo se. A, mislim se, dete drago, pa nije vojska – serija. Ona ni krevet ne zna da namesti, Dudo. Znaš Mrvicu, ta se kupa triput’ na dan, kako bi ona u toj vojsci…?! Dobrovoljno, nedobrovoljno – ja moje dete ne dam! Nisam ja to rađala da mi stoji u stavu mirno!
I šta ćete sad, upitah. Ne znam… Eto kad ne znam… možda će se predomisliti. Možda odustane… ko zna. Znam samo da ću svisnuti do jeseni. Trebalo je to za ruku pa u Kameničku, ja da ti kažem. A ne ja rešila da podržim. E, eto mi sad…! Treba to izdržati, Dudo draga… Prvo maturski rad, pa matura, pa prijemni, pa upis, pa ako ne upadne, onda ponovo juri gde ima mesta… Pa mnogo je, Dudo, to za jednu mene. Nešto si zaboravila, rekoh. Šta..? Kako šta? Pa ispraćaj, Dragana…! Kako će ti dete bez ispraćaja u vojsku…?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA