Categories Blog

Duda Alapača: Zemljo, otvori se

Beba je čekala ispred učionice. Fiksirala me svojim velikim očima.
Šta je rekla razredna…?
Rekla je da lepo pišeš. – rekoh – Ali ako samo još jednom napišeš nešto što nije istina, imaćeš posla sa mnom. Znaš li kako mi je neprijatno bilo? Znaš li kakav je osećaj kada te razredna riba…? Htela sam u zemlju da propadnem zato što je rođeno dete pustilo mašti na volju!
Mama, nisam htela… – zamuca. – Ja sam samo htela da bude lepo… i da na kraju budeš srećna. Na kraju si i bila srećna…
Jesam li…? Nisam stigla da pročitam do kraja.
Jesi. Stvarno jesi. I posle smo išli na izlet, svi skupa.
Dobro… – zastadoh. – Nemam ja ništa protiv tvog pisanja. Kad porasteš, piši o čemu god želiš, piši o meni, psuj me, govori kako sam najgora, radi šta god hoćeš, ali dok ideš u školu, osnovnu, mani se i mene i tate… Od sada možeš da pišeš o cveću i drveću, pčelicama, zekama… Dogovoreno…?
Beba klimnu glavom. – Sutra ionako radimo ispravku pismenog. – reče.
I o čemu ćeš pisati…? – upitah tek koliko da budem sigurna da neće opet nešto izvaliti.
Pa o mami-zečici… koja puno radi i koja dolazi jako kasno kući…
Bebooooo…?!
Šalim se, mama, šta se odma’ ložiš…!?

Duda Alapača: Bečka škola

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA