Ali njega stvarno boli

SHARE

Dudo… – rekao je moj muž i značajno me pogledao dok smo srkali popodnevnu kafu.
Molim, dušo? – zatreptah značajno.
Moram nešto da ti kažem.
Ne može da čeka da popijemo kafu?
Ne može.

piše: Duda Alapača

Kaži onda. Deder, slušam te. – rekoh i uozbiljih se.
Znaš da ja nemam tajni pred tobom.
Ama, govori više! – zamal’ ne prosuh onu kafu u krilo.
Kad umrem, da me kremiraš.
MOLIM…?! Pa ono, ako umrem…
E, stvarno lupaš gluposti… Što bi umirao? – upitah.
Pa boli me… tu… – reče i pokaza na prsa.
Pluća?
Srce.

Ma daaaaaj… Srce ne boli. Znam, al’ mene nešto boli kad pipnem…
Pa ti ne pipaj. Mislim, stvarno, jesmo seli da gledamo more, da vidimo gde ćemo na odmor ili šta..? Ti baš onako znaš da mračiš kad ne treba.
Bolest ne bira, Dubravka.
Ni more ne bira, Vladimire.
Uostalom, ja ne bi’ u Grčku…
A što ne bi..?

Pa šta ćeš ako ti zveknem tamo…? Znaš li koliko košta kremiranje u Grčkoj..?
Bože me sačuvaj…! Ti stvarno nisi normalan…! Ja planiram more, on planira da umire! Pa ništa, ako mi zvekneš u Grčkoj, lepo ću da te umotam u neki tepih i dovezem u gepeku. I ima da te namažem onim kremama za sunčanje da mi se ne usmrdiš do kuće. Ili da te ostavim tamo na plaži da se osušiš k’o morska zvezda… Mislim, stvarno si morbidan, majke mi. Pu, pu, pu, daleko bilo… A i ako si kanio da mreš, reci – da ne uplaćujemo ovo more, onda. I zašto baš kremiranje? Mislim, ceo svet se zakopava a ti bi da se kremiraš…Otkud sad to..? Pa šta znam, praktičnije je.
Da, ljudi kad umru inače mnogo vode računa o tome šta je praktično.
Znam, ali praktično je i za porodicu.
Jeste, donesem te kući pa te lepo stavim u vitrinu. Mani me molim te tih svojih gluposti. Jesi ti to pio nešto..?
Nisam.
Jel’ piješ lekiće neke? Da ti nisu prepisali štagod da ne znam?
Ne, brate, samo ono moje za pritisak.
I boli te srce…?
Jeste. Kad udahnem duboko.
Pa nemoj onda duboko ni da udišeš, nego onako, plitko, polako. Šta imaš ti duboko da dišeš, nisi planinar.
A da odem ja ipak da neko to pogleda…?
Auuuuu, ne – ni za živu glavu! Znaš kako oni kad krenu da gledaju – obavezno nešto nađu. A ti znaš i bez njih šta ti je. Hronični stres. Napad panike. Fobija. Na nervnoj bazi.
Al’ mene sad STVARNO boli…!
Kao onda kad si sedam dana lež’o u bolnici na ispitivanjima i ništa ti nisu našli?
Našli su mi…
Ma nemoj…?! Šta su ti našli…? Urin u mokraći…? Ne zezaj, molim te.
Dudo, mene ovo stvarno boli.
Vlado, meni se stvarno ide na more.
Kakva si zla žena…

Nisam zla – realna sam. Da sam uzimala dinar svaki put kad te nešto ’’zaboli’’ – do sad bi se obogatili. Ti si hipohondor. Klasični. Prihvati to. Nije ti ništa. Iako ti silno želiš da ti je nešto. I ne želim više da pričam o tome. Idemo dalje. Evo, vidi, ovo nije loše, apartman, polupansion, sto metara od plaže, osamsto evra…. Mada… kad nešto razmislim… može se to i povoljnije naći… Šta će Bebi pun obrok? Ona može malo od mene, malo od tebe, spava ionako na pomoćnom ležaju… Mnogo je osamsto.
Dve hiljade.
Šta dve hiljade.
Kremacija. Toliko košta u Grčkoj.
Preko Makedonije ili preko Bugarske…?

Šta?
Šta – šta? Jel’ bi išli preko Makedonije ili Bugarske? Sredili su puteve, rek’o Mirko Alvirović da se glatko stiže za osam sati.
Svejedno.
Polihrono ili Hanioti…?

Svejedno.
Nije svejedno. Piše da u Haniotiju ima dom zdravlja. – rekoh.
Ima…? – upita moj muž i zagrcnu se od dragosti.
Ima. Dobro, onda znači – Polihrono.

 

Nema komentara

Ostavite komentar