Duda Alapača: Da smo mi živi i zdravi, a biće salate
Autorka teksta: Duda Alapača
„Ko mi je opet dirao rusku?“ – pitanje je koje, već pomalo filozofski, postavljam svake godine u ovo doba. Naravno, svake godine dobijem isti odgovor. „Nisam ja… Beba je… Mama, ja nisam, majke mi… Pa šta dramiš, samo sam jednu kašiku uzeo… samo sam probao … i šta si se stisla – praviš činijicu salate“. Naravno, nije bila činijica i nisam stipsa i nije mi do salate, al’ ako napravim i kažem „ne diraj“ – to znači – NE DIRAJ. Ne diraj ni da ti život od toga zavisi, ne diraj ni da ti je za lek, ne diraj ni pod pretnjom, ne otvaraj frižider, ne diraj, ne diraj, ne diraj! Ne diraj kad znaš da je „diranje ruske“ svaki put uvod za svađu epskih razmera… Kad znaš da sam tanušnih živaca pred svaku Novu godinu, kad znaš koliko posla imam i da ne mogu sve da stignem za jedan dan, i da odem u kupovinu, i da smotam sarmu, i da iseckam salatu, i da napravim tortu i da, pritom, budem sva hepi… Negde mora da pukne a ruska salata mu dođe k’o nagazna mina.
– Vladimire, ja stvarno volim Novu godinu, zato što je nova, zato što je posebna, zato što nešto počinje ispočetka, zato što imam novu haljinu, novi lak, ako nisi primetio, novu senku i zato što neću da sedim za stolom sa dvesta grama ruske salate. I ne radi se tu uopšte o salati, radi se o tome da te zamolim da nešto uradiš, da računam na tebe – ako smo se dogovorili, dogovorili smo se – a ti opet uradiš po svom.
– Ako se ne radi o salati, idem sad da kupim salatu i mirna Bačka.
– Nije mirna Bačka. Neću kupovnu. Hoću moju, pravu. A ti si pola pojeo.
– Uuuuuu, propašće svet zato što sam ja pojeo rusku.
– Propašće. I treba da propadne. I baš me briga, sad idi sam na tu večeru, neću ni da idem s tobom i neću ni da znam za tebe, ‘si čuo?! Obuci onu svoju odvratnu plavu košulju koju, iz nekog samo tebi znanog razloga, toliko voliš i samo mi se skloni, da te ne gledam.
– Je l’ tako, Dudo…?
– Tako.
E, tako. I tako svaki put. Krenem da treperim jedno nedelju dana pre praznika, svašta nešto isplaniram, te hoću i tortu, i sarmu i rolovano meso i da stignem da se ofarbam i da odem na nokte i da pokupujem poklone, i da nađem neke cipele da mi idu uz haljinu, a onda, dan po dan, vidim kako me vreme ne sluša i kako neću stići ništa da uradim. E onda euforija ustupa mesto obavezama, i ja kao pokvarena ploča ponavljam i nabrajam šta sve nisam uradila i šta još moram da uradim, a vreme leti, tik-tak, tik-tak…
Znam da sam tu baksuz na moju majku. Ta je znala takvu tenziju da nabije tri’esprvog da su, iz vrlo sličnih razloga, celi ovali predjela završavali u kanti za đubre. „E, eto ti sad tvoje meze, pa se slikaj s njim“ – govorio bi tata i u pet do dvanaest nestajao u nepoznatom pravcu. Šta reći – neke stvari se ne menjaju kad se jednom nauče. Prepisani obrasci ponašanja, moja mama i ja, copy/paste varijanta. Ko preživi – pričaće.
Moja baka, s druge strane – kako je to kul lik, ljudi moji. Pa ta je znala, u svoje vreme, da ugljeniše celo prase u rerni jer je skidala papilotne u kupatilu. I misliš da se potresla? Ni najmanje. Otvori prozore, prozrači, mane onom krpom koji put da rastera dim, pa dedu pod ruku i pravac – restoran. Nek smo mi živi i zdravi, a biće pečenja.
Eeeee, da mi je malo te njene mudrosti, one prave, životne, gde bi mi kraj bio? Da umem da iskuliram, da ne dramim, da zatvorim ova svoja usta, povremeno. A ne, ja, guska, zapela – što je pojeo, pa što je pojeo! Tačno bi na lakat progovorila, eto.
A kad bolje razmislim – jedino i jeste važno da smo živi i zdravi. Ništa više. Pa, ozbiljno, tako je. Ne foliram. Ruska je glupost. Sve su to gluposti. Činija salate neće promeniti ni moj život, ni tok istorije. Za dva dana neću se ni sećati zašto sam histerisala. Za dva dana neće ni biti važno. Važno je jedino to što smo zajedno. I što imamo jedno drugo. I Bebu. I što imamo i gde i kad i s kim. I što nam ništa ne fali. I što smo zdravi. (Ok, baba, nešto sam i na tebe povukla). Stvarno. Živi smo, zdravi smo i volimo se. Zato, spusti loptu, Dubravka. Ozbiljno, spusti loptu. I prestani da se nerviraš. Salata? Ova ili ona košulja? Gde piše da uvek mora da bude sve po tvom? Ma, stvarno… Uostalom, svet te neće pamtiti po cipelama. Mislim, ne prezivaš se Blanik, je l’ da…? I sigurno neće jednog dana reći: „Dobra je naša Duda bila, al’ što nije umela da upari cipele i tašnu, pa to ti je, a tek muž što joj je imao onu jednu groznu, plavu košulju…“ Neće te pamtiti ni po ruskoj salati, ni po sarmama. Pamtiće te po tome kakav si čovek bila, koliko si se smejala i koliko su se drugi smejali zbog tebe. Ruska? Ma ‘ajde, molim te, puj, pike, ne važi.
– Plava ili siva? – upita Vlada i prisloni jednu pa drugu košulju na sebe.
– Plava.
– Sigurno?
– Sto posto – plava.
Pišite Dudi na [email protected]!