Duda Alapača: Hrčem, hrčeš, hrču…

Autorka teksta: Duda Alapača

– Hrčeš – rekao je Vlada.
– Molim? Ja ne hrčem! Ja nikad nikad ne hrčem. Hrču stare babe.
– Oooo, hrčeš, Dudili i to kako… Pilaš li pilaš…
– Lažeš, beštijo, to si izmislio samo da mi napakostiš. Tata ti hrče, znaš?!

Mislim, nemam ja problem sa svojim godinama. Nemam problem ni s tim što više nemam dvadeset. I veliku većinu vremena provodim kao da mi nije koliko mi jeste, a nije ni važno koliko mi jeste godina i decenija. Ali postoje momenti koji me podsete da mi više nije dvadeset. E, s tim momentima treba živeti.

Niko ne priznaje da je star. Možda stariji, ali ne i star. Niko ne govori da ne može. Da nije što je bio. Al’ nismo. Nisam. Dešava mi se ponekad da se pogledam u ogledalo i svidi mi se to što vidim. Onako, baš svidi pa uputim sebi i poneki samoljubivi kompliment iz potaje. Vau, mačko, nismo još za bacanje, pomislim, pa brže bolje dohvatim mobilni da ovekovečim tu lepotu iz svih uglova. Otvorim galeriju da pogledam – kad ono – zlo i naopako! Podočnjaci, bore, podvaljak – sto me fotošopova ne bi sredilo. Pa kako? Kako to da sam sebi tako lepa, a na slikama tako…starija? Zato što jesam starija. Ne stara. Starija.

Nekada sam spavala četiri, pet sati u proseku, šminku skidala kad se setim, pila dva deci vode dnevno, voće jela samo kad mi ga ko kupi, oljušti, isecka i gurne u šake. Nekad sam izlazila radnim danima, ostajala do zore, sutradan funkcionisala najnormalnije. A sad – spavam osam sati minimum, slike mi lajkuju mama, tata i Gaga, kupatilo mi je kao bolje snabdevena apoteka, nema noći da ne skinem šminku, spavam s maskom od zelene gline na licu, pijem dva litra vode dnevno, pazim šta jedem, krmenadlu nisam videla mesecima, zdravo se hranim, gledam da šetam kad god mogu i opet – ništa.

Zdrava sam, nije da me nešto boli i uglavnom funkcionišem. Ali kad mi za nekog drugog kažu da ima četrdeset i nešto, ja pomislim – stari starac. Četrdeset? Nema šanse. Ne ja. Srednje godine, nije to za mene. Kao, nisu već tu. Kao, mogu ja još. A onda se dese – sitne sitnice koje me podsete da nisam više u cvetu mladosti. I to ne da podsećaju onako na finjaka, nego me tresnu tako da ne znam gde se nalazim. Kad najmanje očekujem i kad se najmanje nadam.

Sedeli smo pre neki dan u nekom društvancetu, prosek godina – trideset. Aj’ dobro, mislim se, snaći ćemo se nekako. Vlada ispriča neku foru iz Mućki, a oni svi bledo gledaju. Tajac. Ko je Bojsi, drznu se jedan skoro-pa-tridesetogodišnjak. Ko je Bojsi? Kako, bre, ne znaš ko je Bojsi? Nikad čuo – reče. Ja počeh u sebi da sabiram i računam. Kako je uopšte mogao da čuje? U njegovo vreme, gledali su se Prijatelji. Da stvar bude gora, neka mi klinka reče VI. Hoćete VI kafu? Sigurno joj tako izgledam, starije. Vidim ja kol’ko je sati, kažem Vladi – nećemo kafu, nećemo ništa, ‘ajmo MI polako kući.

Da prošetamo, upita Vlada. Ma, koja crna šetnja, ubiše me noge, hvataj taj taksi pa da begamo. Tako je, ne mogu više da šetam kao nekada. Ili barem ne mogu da šetam u štiklama. I sve manje mogu da stojim. Uhvatim sebe u redu za kasu kako cupkam s noge na nogu. A znala sam nekad da čekam po pet sati u redu za karte za koncert. Eto, šta ti je život.

Uđemo pre neki dan u neki kafić, kaže Vlada „hoćemo za šank“, mani me šanka, mislim se, daj nešto mekano, pri zemlji i s naslonom… I ako može neku hoklicu da malo dignem noge. E, o tim momentima ti pričam.

Teže od bola u nogama mi pada to što više nisam u toku, što ne uspevam da pratim top liste, nisam in, što prosipam bajate fore, klinci me ne razumeju, i još uvek se naježim kad Bajaga kaže „Voz, pospani voz za Harkov…“.

Kad smo kod pospanih, spavam kao klada, ali samo u krevetu. I to mom krevetu. I na mom anatomskom jastuku od memorijske pene. Ne mogu više da se skupljam po dvosedima, ili na dušecima po podu. Svoj komfor i svoju komociju ne dam ni za šta. Zato što sam sad star…starija.

I što sam starija to manje umem s tehnikom. Hteli da mi kupe novi mobilni. Ma daj, pa ja jedva i s ovim mojim izlazim na kraj. U mojim godinama, čovek se teško navikava na nove komande…

Hrčeš, reče on ponovo. Ne hrčem… Hrčeš, snimio sam te na mobilni. Slušaj… Vidi, imam ceo snimak. Vidi stvarno. Jesam ja. I hrčem k’o velika. To si ti nešto montirao, je l’ da? Skinuo neku aplikaciju, sprdnju neku, priznaj! Nisam… Daj da vidim. Uuuuu… Daj mi to ‘vamo. Nemoj slučajno da bi ovo nekom pokazao, si čuo? Gde se briše? Brisala, ne brisala – hrčeš. Hrčem. Hrčeš. Hrču. Hrčemo, hrčete, hrču. Eto, o tome ti pričam.

Pišite Dudi na [email protected]!