Duda Alapača: I imam bore da to i dokažem
Autorka teksta: Duda Alapača
Sedim kod Gage neki dan, gledam je – ma prolepšala mi se nešto. Koji ti je to puder, pitam. Nije puder. Šta je…? Ubićeš me ako ti kažem, veli. Ubiću te ako mi ne kažeš! Od čega ti lice tako blista? Mislim – nije od ljubavi, pouzdano znam. Kupila sam jednu kremu, šapuće. Pre jedno dve nedelje. Dve nedelje..? I ne prijavljuješ!? Bilo me stid. Stid čega. Stid kol’ko sam je platila.
Nema tu stida, mislim se. Kol’ko sam para nadavala za kojekakve gluposti – šta je jedna krema spram toga? A i ne može da košta ne znam koliko. Može, reče Gaga. Koliko? Mnogo. Koliko “mnogo“? Mnogo kao – hiljadu dinara…? Više. Dve hiljade…? Ma idi.. Tri…? Vidim – brani se ćutanjem. Govori, nisam ti ja muž..! Šest. Šest hiljada dinara…!? Ne, nego šest hiljada krvnih zrnaca! Naravno da je šest hiljada dinara. Al’ vidiš kako sam ti lepa, reče i unese mi se u lice. Vidi – nema bora, nema pora, samo lepo, mlado, zategnuto lice.
Šest hiljada. Šest hiljada je nečiji dug za struju. Šest hiljada je pola registracije za moj auto. Bolje da si se zaljubila, manje bi te brakorazvodna parnica koštala. Daj da vidim, šta je, od čega je… Gaga se maši za torbu. Kutijica mala, krema još manja. Pa to nema u oko da stane, primećujem. Jeste, al’ zato vredi svake pare, kaže Gaga. Dosta sam ti se ja mazala maskom od belanaca, pa kora od krastavca, pa glina, pa trt mrt. Nema, brale moj, gaze nas godine, prirodni preparati su pomagali pre jedno deset, petnaest leta, a sad – moramo agresivnije napasti. Ovo ti je hijaluron. Prvo popiješ dve čaše vode, pa tek onda namažeš. Radi tako što vezuje vodu i onda ti popuni sve one sitne borice. Džaba ti to meni pričaš, mislim se, sve mi pred očima onih šest crvenih. Šest hijaluronskih hiljada. Šta bi s onim da lepota dolazi iznutra? Da je u oku posmatrača…? Mislim, stvarno, šta ti bi, ženo?
E saću da ti kažem šta mi bi! Znaš onaj moj prastari stočić, onaj mesingani, gore staklo, dole ogledalo…? Znam, kako ne. E, krenem ja da ga obrišem, i uzmem krpu pa po onom staklu… kad imam šta i da vidim. Kako sam se sageh, tako mi se ovi obrazi obesiše pa došla k’o buldog, majke mi rođene! Užas, Dudo! Jesi li probala nekad da se ogledaš u tom položaju…? Nisi? E probaj, pa ćeš da vidiš! Neće ti pasti na pamet da se ikada više nagneš pod uglom većim od petnes’ stepeni.
Kako sam se videla, bacim onu krpu, pa trk u apoteku. Imate li šta za ovo…? Koje? Ovo, pokažem ovaj moj kanjon izborani oko usana. Iznese mi žena trista čuda. Te na bazi morskih algi, te Q ovaj, Q onaj, vitaminska, dnevna, noćna… Ma, imate li vi nešto konkretno, da stvarno pomaže..? Imamo, ali košta. Nek’ košta šta košta, mislim se, vadi! Objasni mi ona sve lepo, kaže ovo je nešto najnovije, koriste ga samo najbolji kozmetički saloni, imate fazu jedan, dva i tri. Prva faza je za blago izboranu kožu, druga za zrelu, treća… Treća je za kornjače kao što sam ja, rekoh. A da ipak probate s jedinicom…? Pogledah je onako kiselo. Misliš li da sam u pola deset uveče zapucala u dežurnu apoteku da ‘’probam s jedinicom’’…?! Pakuj trojku, sestro. Kol’ko sam dužna? Pet hiljada devetstodevedesetdevet. Hvala. Ne treba kusur. Znate, imamo i čokoladice s afrodizijakom, dodade. Ne treba mi bolji afrodizijak od kreme koja briše bore. I krasne lakove za nokte imamo. Sniženo. Jok, mislim se, sad imam kremu.
Ludača luda. Tol’ke pare dade za onu mrvu od kreme… A svi starimo, neko pre, neko posle. Treba zadržati nekakvo dostojanstvo.
Elem, uđoh u kuću, al’ ne da mi đavo mira. Skinem ono ogledalo, stavim ga na sto poleške i nagnem se. Ojoj. Rekoh li da dolazi iznutra…? I da je u oku posmatrača. Dostojanstveno? Ženstveno…? Nije. I ne pokušavajte ovo kod kuće. Osim ako nemate dvadeset godina. Ili šest hiljada u šteku. I dežurnu apoteku u kraju.