Categories Duda Alapača

Duda Alapača: I, je l’ se gledamo popodne?

Autorka teksta: Duda Alapača
Autorka teksta: Duda AlapačaPosle

Nema tu neke velike mudrosti. Stan se kupuje kad se u njega zaljubiš, rekla je Gaga. Kad uđeš i kad ti “klikne” na prvu. To je to. Ako osetiš da bi tu mogla da živiš za sva vremena. Ako ti se svidi. Ne mora biti savršen, ni veliki, ni preterano napucan, ali ako ti legne na keca – tvoj je. Jesi li ti tako birala svoj, pitala sam. Jesam. Tako sam izabrala stan. Tako sam izabrala i muža.

Prodajem stan, pisalo je. Trosoban, salonac, svetao, održavan, minimalna ulaganja. Minimalna i cena. Hmmm, možda je to – to, pomislila sam i forvardovala Vladi mejl. Zovi, napisala sam mu. Zakaži nam gledanje za popodne.
To ništa ne valja, rekao je Vlada. Zašto? Toliki stan, za te pare, na takvoj lokaciji… – ili se neko dobro šali ili nešto opasno ne valja. Pesimisto, frknula sam. Stalno svemu tražiš manu. Zašto jednom u životu ne pokušaš da misliš pozitivno? Mislim ja pozitivno, ali sam samo realan. Realan, nerealan, zakaži nam da odemo da vidimo to posle posla.

Ponekad nije lako imati realnog muža. A moj je upravo takav – surovi realista. Jedva sam ga ubedila da nam treba više kvadrada, ako ikada budemo mislili da pravimo drugo dete, da naš kraj nije najsrećnije mesto za odrastanje, i da je krajnje vreme da nešto učinimo po tom pitanju, i kad je konačno pristao – ništa mu se ne dopada. Ako je prizemlje – što je prizemlje, tu ima vlage. Nema vlage, kažem ja, da ima već bi se osetilo. Aaaaa, ne znaš ti, oni to samo zamažu, okreče, pa dok ne prodaju, a posle ima da gajimo pečurke po kući…. Onda, ako je potkrovlje – ni to ne valja. Zimi je hladno, leti vruće, a kad padne kiša – prokišnjava. Otkud znaš da prokišnjava, vidiš da je suvo. Suvo je sad, a pitaću te kad kreneš da poturaš lavore svuda po stanu. Kao i ja, i on traži idealno – ali moje idealno s njegovim nema veze. Bog i šeširdžija.

Jeste, priznajem, sviđaju mi se salonci, sviđaju mi se debeli zidovi, teška vrata, velika kupatila sa tučenim kadama, devojačke sobice i kaljeve peći. Eto, nešto mi lepo kad uđem u takav jedan stan, tačno mogu da se zamislim tamo. A opet, on bi novogradnju, on bi centralno, on bi spavaću sobu dva sa dva, tuš kabine, šankove, visoke stolice, spuštene plafone, halogenke, ludilo…

‘Ajde da pogledamo još ovaj, kažem mu. Koji? Ovaj, vidiš kako je lep i zgodan, tako nekako – prijatan. Dubravka, ti baš veruješ slikama…? I ja sam lep i zgodan i prijatan – na Fejsbuku. Ne primaj se toliko, ok? Pa jes’ mislim se, imaš i pravo.

Uglavnom, lep-ne lep, ništa me nije moglo sprečiti da dogovorim gledanje. U pet smo stajali ispred prastare zgrade. Bauhaus stil, veliš – rugao mi se Vlada. Ovo nije bauhaus, ovo je bau-bau. Nemoj da si negativan, rekla sam i munula ga u pleksus. Čekaj da vidimo unutra. Uđosmo. Na moju nesreću, unutra je bilo još gore. Klasičan horor. Trosoban, a zbudžen u pedesetdva kvadrata. Terasa adaptirana u kuhinju, kuhinja u sobu, soba u, kako rekoše – centralni salon. Prljavo, zapušteno, fuj, bljak. Sunca ima, al’ samo između sedam i sedam i dvadeset. Ovde ni Drakuli ne bi kliknulo na prvu. Želite li još jednom da pogledate, pita me agentica. Neka, hvala, dovoljno sam već videla.

U kolima sam ćutala kao zalivena. Koji je ovo put po redu da se primim na oglas, a onda kad odem da vidim – jad i čemer. Gde su ti idealni stanovi koji se prodaju u oglasima?!

Ne budi luda, teši me Gaga. Nema idealnih stanova. To su samo priče. Idealni su jedino u oglasima. Ako je lep, onda je na lošoj lokaciji. Ako je na dobroj lokaciji, onda je suviše mali. Ili nema uredne papire. Ili je na trinaestom spratu s liftom koji se kvari svako dva dana. Dobri stanovi ne postoje. Nema tu mnogo mudrosti. Tako ti je to u životu. Ne može i jare i pare. Taman htedoh da kažem kako i dalje verujem da negde ipak postoji mojih idealnih osamdeset kvadrata koji čekaju samo mene, kad Mrvica prolete pored nas kao furija. Mama, idem ja…! Gde ćeš? Idem kod Marka. Ko je sad pa Marko, upitah. Dečko, reče Gaga. Novi. A pitam li se ja tu šta, povika Gaga za njom. Došli smo u fazu kada nas samo obaveštava o svom kretanju, više nikoga ništa i ne pita, krenu da mi objašnjava. A Marko, ko je, šta je, odakle je, upitah. Ah, šta da ti pričam, slatko dete, pristojno, ali čak s Novog Beograda. Znači, lep ali na lošoj lokaciji. Pa tako mu nekako dođe, uzdahnu Gaga. Ali dobro… šta da radimo…

Mrvica ponovo grunu na vrata. Zaboravila sam ključ, reče i nestade. Glavu ćeš zaboraviti jednog dana, dobaci Gaga. I moram da pričam s tobom, čuješ li…?! Kraj je godine, filozofiju nisi popravila, stvarno ne znam šta čekaš… Dudo draga, ona mene više ništa ne sluša… Pričaj ti s njom, hoćeš li…? Ja jesam majka al’ samo na papiru, više nikakav uticaj nemam na nju. Ok, kažem i uzimam mobilni. Jel’ još ima onaj broj sa nula šest četiri…? Ima, što? Pa da nam zakažem gledanje za sutra popodne.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA