Categories Duda Alapača

Duda Alapača: Igramo na produžetke

Autorka teksta: Duda Alapača
Autorka teksta: Duda Alapača

Petak po podne. Umorne i gladne, nogu otečenih nakon tri sata pešačenja po radnjama, punih kesa i praznih novčanika, sedimo nas tri kod Gage u dnevnoj sobi. ”Mrtva sam”, kaže Gaga i spušta se na pod. ”Samo malo da opružim noge”, dodaje. Ja prebiram po kesama, sigurna da sam nešto zaboravila u radnji. ”Šta smo svašta kupile”, iščuđava se Nina. ”Neka smo”, pravda se Gaga. ”Jednom se živi. Mislim da će mu biti taman, on je tu negde, između lardž i ekstralardž”, procenjuje Nina šireći košulju s teget prugama, najnoviji poklon za svog najnovijeg dečka. Blista. Zajedno su jedva nedelju dana i već mu je uzela meru, pomislim. ”Mala ima oštro oko”, primećuje Caca. ”A ja ni do sedmog sastanka nisam bila sigurna kakvu boju očiju ima taj momak s kojim se viđam”, zaključujem razočarano. ”Sastanak? Momak? Dušo, vidi se da smo ostarile”, cenzuriše me Gaga. ”Možda se u naše vreme to tako zvalo, ali već neko vreme sastanak je dejt, a momak – tip, lik, frajer, dečko, šta li…?”

Osećam potrebu da joj uzvratim, uvredila je i sebe i mene i ovaj časni skup opaskom o starenju. ”Ako ti misliš da si stara, OK. Ali mene ne trpaj u isti koš. I samo da znaš, ne kaže se ’stara’ nego bajata.” ”Dobro”, prihvata Gaga. ”Onda nismo ostarile. Ubajatile smo se.” Ubrzo priča dostiže biblijske razmere. Četiri žene, osam mišljenja i, na kraju, nijedan zaključak. Jesmo li se stvarno, odistinski ”ubajatile” i da li uopšte igde postoje jasno definisani, objektivno određeni kriterijumi koji ukazuju da nam tad i tad ističe rok trajanja?

”Nema pravila”, kaže Nina. ”U četvrtom gimnazije imala sam nekoliko njih, bajatih u razredu. Već tada su bile viđene za tetke, spavale s papilotnama, u slobodno vreme mesile štrudle.” ”Ne mora da znači”, brecnu se Caca na pomen štrudli. ”I ja mesim, pa šta? Od kada znam za sebe – mesim, razvlačim, špinujem, grilam… Vreme provedeno kraj šporeta ne mora biti hobi za oldtajmerke. Otkako je Najdžela uzela varjaču u ruke – kuvanje je postalo nekako seksi. Uostalom, ako ponekad i obarim koje jaje, ne znači da moram nositi bedž s likom Marte Stjuart, je li tako?”, upita Caca. Gaga izvi obrve. ”Tako je”, reče nakon kraće pauze. ”Sve dok ne bazdiš na zapršku i dinstani luk – nisi ni B od bajata.” ”I dok si na botoksu”, zaključi mudro Nina.

I tako, dok smo se iz sve snage upirale da jedna drugoj dokažemo kako smo još uvek ”in” i u fazonu, kako pratimo trendove i modna dešavanja, postajale smo bolno svesne da se, čak i u momentu dok sedimo na podu u Gaginoj dnevnoj sobi i raspravljamo jesmo li ili nismo, napolju dešava prava mala revolucija. Deca rastu. Preko noći. Smena generacija. Neki novi klinci. Ili, što je još gore – klinke. Mlade, lepe. Bez celulita. Bora. Briga. Botoksa.

Neko vreme nisam razmišljala o tome. Nisu me brinule godine. Mislila sam, dobro je. Sve je dobro i vreme stoji. Viđala sam iste ljude, odlazila na ista mesta, kretala se u istim krugovima, godinama. Rođendani su bili prilika da se društvo okupi, da se vidimo, ispričamo, provedemo. Nismo jedna drugoj zavirivale u uglove ispod očiju tražeći bore niti smo piljile u neofarbani izrastak kose brojeći sede. ”Kad smo već kod sedih, imam ih odavno”, priznade Gaga. ”Ko bi rekao, ti…?”, začudi se Nina. ”Da, draga, i to ne jednu-dve, nego koliko hoćeš. Šta misliš – zašto sam počela da se farbam u pepeljasto…?” Nina priđe i zagrli je. Nas tri se zgledasmo. To što je Gaga priznala da ima sede – pogodilo nas je gotovo kao da smo saznale da boluje od nečeg strašnog. ”A ti…?”, upita Gaga. ”Ti nećeš da me zagrliš…? Bojiš se da ne pređe i na tebe, ovaj moj neizlečivi bajatitis…?”
Nemam ja bajatitis, pomislila sam. Nemam još. I ne plašim se sedih. Ni bora. Imam ih odavno. Nije baš da sam ponosna na njih, ali nekako se borim. Naučila sam da živim s tim, i ako je to sva muka – nek ide život! Plašim se samo da ću jednog dana ostariti unutra, u glavi i u duši. Da ću prestati da se borim i da se nadam, da će mi sve biti svejedno, a tu i takvu starost ne leči ništa, ni Q ovo ni Q ono. Viđala sam te simptome nekada davno kod moje majke. Kod njenih vršnjakinja. Na sličnim, ovakvim ženskim okupljanjima, dok sam šćućurena iza kauča upijala svaku njihovu reč. Ispucali nokti prvi su simptomi bajatitisa. Grube ruke. Zatim kosa, neofarbana, suva, iskrzana na krajevima. Lice koje nije videlo kozmetičarku godinama. Ogrubele pete. Dlakave noge. Odšivena postava. Rascvetale flekice na štiklama. Čarape na kojima je pre nedelju dana otišla žica. Ili, u najboljem slučaju – čarape čije su žice ”zaustavljane” najsvetlijom nijansom laka za nokte koji se zatekne u kupatilu. Mreža sitnih vena na nogama. I sve to – u akutnoj fazi. Kad nastupi hronična – e, tad već biva kasno. A hronična faza prepoznaje se po češćim okupljanjima, ženskim kružocima do kasno u noć, kada najobičnije trpezarije postaju poprišta žučnih rasprava, jadikovki, često i omiljena mesta za plakanje nad sopstvenom sudbinom. Viđala sam to. Klimakterične ostavljene komšinice koje od jutra počinju da naginju iz one flaše s najviše police u špajzu, žene čiji su muževi otišli s izblajhanim sekretaricama bujnog poprsja. Pardon, ne kaže se ”otišli”. Nagulili, zbrisali. Ponestaje mi inspiracije. Uhvatili maglu, tutanj, zdimili – priskače mi u pomoć Gaga. U tom trenutku mnogo mi je draga. Sa svim svojim sedim vlasima.

Četrdesete su najbolje godine za ženu, slažu se stručnjaci. ”Nemaju pojma”, odmahuje Nina. ”Šta oni znaju kako je meni. Evo, skoro mi je četrdeseta”, priznaje. ”I, mislim, vi znate da ja ne krijem godine. (Ne, uopšte…) Ali pre neki dan mi se desilo da me kolega pitao koje sam godište. ’Sedmo’, rekla sam opušteno, kao da nema potrebe da objašnjavam, kao da smo, za boga miloga, svi rođeni te godine.” ”Šezdeset sedmo”, upitao je. ”Neeee, sedamdeset sedmo”, branila sam se. ”Trebalo je da kažem da me je mama rodila na Vudstoku. Barem bi mi rekao kako dobro izgledam. Za svoje godine. Pokušavam da se setim kada sam poslednji put dobila pravi kompliment. I znate šta – ne uspevam.”

Ja nikada neću biti stara, pomislim. Imam malo dete, muž me voli – kako da ostarim? Još uvek ne doživljavam sebe tako, kao da mi je preko trideset. Još volim da se igram, još uvek tražim, razgledam. Planiram. Iznenadim se kada mi kažu Vi, osvrćem se oko sebe, možda ima još nekog, možda se ne obraćaju meni. Ja nisam Vi. Ja se čak i ne ponašam kao Vi. Moje Vi bi da ostane na Ti. Gore od ”Vi” jedino mi pada ”Gospođo”. Nisam gospođa. Gospođe su natapirane tete u kariranim kompletima. Gospođe nose svilene ogrtače po kući, papučice sa zečijim krznom na vrhu, dok moje Ti još spava u njegovoj majici, obožava lizalice s ukusom jagode, i ima bar jedan status na fejsu dnevno.

Gledam u svoje nokte dok savršeno simetričnim kružnim pokretima razmazujem kremu oko očiju. Moji prsti. Lepi su. Još uvek su lepi. Frenč besprekoran. Koža svetla, glatka. Skidam šminku ispred ogledala. Ostajem prepuštena na milost i nemilost neonke u kupatilu. Dobro je. Nije loše. Jedan brzinski piling i sve će ponovo biti OK. Ja nikada neću biti stara. Nikada neću nositi dronjave potkošulje ni spavati u flanelskoj spavaćici. Neću čuvati pocepane najlonke. Hodati okolo u patofnama na kojima je probio prst. I nikada, ama baš nikada neću poželeti ono s najviše police. Jer hronična faza nastupa upravo u onim trenucima očaja – kada uhvatiš sebe kako potežeš iz flaše s rakijom koja je do tada služila isključivo za skidanje temperature, dezinfekciju rana i glancanje prozorskih stakala. Ne, čvrsto se zaklinjem – ja definitivno NIKADA neću biti stara. Ne zato što odbijam da budem, već što ne volem rakiju. A kada ti rakija postane medicina – tu leka nema. Zato ostajem u prezent tensu. Još nisam stara, znam. Ali nisam ni ona staaara. Na kraju prvog poluvremena. Ali igramo do kraja. Bez zaustavnog vremena. I na produžetke.

 

1 komentar

  1. Draga Dudo
    Ima ovde dobrih izjava ali se neslazem za rakiji i starosti. Ona nazalost jeste lek ali jeste i porok. Ni ja do 40tih nisam volela rakiju sada volim da poijem casicu sa svojim kolegicama, doduse uvek sam volela konjak i viski tako da moj ukus je isti. Muz mi je pre koju godinu rekao da iako na glavi nemam sedih pojavljuju se na intimnom mestu i ja sam pomislila -divno
    Starimo zajedno- volim te trenutke , moji roditelji su 49 godina zajedno to je divna cinjenica
    Strost mozda nije prijatna ali da covek ostari je divno jer mnogi nemaju tu priliku

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Takođe zanimljivo!