Duda Alapača: Ko nema u glavi, ima na nogama

Autorka teksta: Duda Alapača

Znaš li ti koja je to patnja, Dudo? – reče Gaga i sruči se na stolicu. Koje? Kako koje, pa kupovina s Mrvicom! Šoping s ženskom osobom njenog uzrasta. Što, u čemu je problem, upitah. U čemu je problem…?!

Pa prvo, problem je što me danima smara za te čizme. Ok, kažem, čekaj me tu i tu u pet i petnaest. I ja k’o bez glave izletim s posla, čekam k’o magarac – nje nema. Pozovem je, kaže “tu sam za dva minuta“. Kako da ne – prođe deset minuta, nje nema pa nema. Već kreće da mi skače pritisak, sto me poslova kući čeka a ja stojim na ulici i čekam dete da se pojavi.

Ponovo pozovem – nedostupna. Eto ti sad, mislim se, tačno sam znala! Posle još deset minuta, ide gospođica, slušalice u ušima, lagano, sve nogu pred nogu. Pa gde si do sad…?! Kaže – nije bilo busa. Šta ti je mama, šta dramiš, ljudi nas gledaju..?! Ama, mislim se, ako te sad dohvatim tek će da gledaju.

Ok, kažem, ajde da vidimo te čizme pa da idemo kući. Veli, neće čizme. Kako nećeš, jesmo sinoć rekli da idemo da vidimo čizme. Jesmo, mama, ali videla sam mnogo lepe patike. E ne’š mislim se patike pa da si još tolika! Dudo draga, iskrivi one noge, ne izlazi iz patika, pa žensko je, red je da ima neke lepe čizmice, kožne, ravne, pa neki kaputić, pa šal… a ona k’o centarfor, ne izbija iz patika. Al’ ni da čuje, kaže il’ patike il’ ništa. Kolko su para…? Sića, petnes’ hiljada. MOLIM…?! Šta moliš, mama, legla ti je plata, videla sam. E pa draga moja, kad tebi legne plata, onda ti daj tu siću za patike koje ćeš da nosiš do prvog snega. I kako ti uopšte znaš da je meni legla plata…!? Pa stigla ti poruka na telefon. A-ha. A otkad ti čitaš moje poruke…?! Jao, bre, mama, mnogo me nerviraš, svi čitamo tvoje poruke.

Ajde, mislim se, pričaćemo o tome kad dođemo kući, neću da dižem dževu, svet gleda. Odvede ti ona mene da vidimo patike, kad ono – krpa krpena, šta da ti pričam, šaka jada, dve pertle – petnaest hiljada. Ama neću, kažem, pa taman da petnaest jezika govore. Ja mislila neke kožne, kako da kažem – čvrste patike, da potraju bar do dogodine, a ono… I tu da si videla brecanja i skakanja po radnji, u zemlju kad nisam propala… mama, ti nisi moderna, ti ništa ne znaš, ti se ne razumeš, sve moje drugarice… E mislim se, sad nek’ ti “sve tvoje drugarice“ kupe patike. Nema pas za šta da ih ujede, al’ zato na nogama nose više nego ti i ja – od pete do glave. Sednem s njom ispred one radnje, kažem “dušo, ti si već velika devojka, pa ne ide više da nosiš samo patke, a ide i zima, ajde ljubi te majka da vidimo neke čizmice, i kaputić neki možda pa ćemo patike posle.“ Ćuti, duri se, skrstila ruke pa samo prevrće onim očima… Molim te, srećo majkina, da i ti malo ličiš na žensko, šta si se samo svezala patika, imaćeš kad da nosiš… Kad “posle“- progovori konačno. Šta “kad posle“? Pa, mama, rekla si da ćemo patike posle. Kad – posle? A toooo…? Ne znam, tamo iza prvog, otkud znam. Obećavaš? Obećavam.
Jedva je nekako uterah u onu radnju s cipelama. Pokažem joj neke lepe, onako baš kulturne, do kolena, s nekom šnalom sa strane, vrlo diskretne – ma ni da pogleda. Uzmem druge, odmahuje glavom. Treće, samo čuješ “mama, pa gde ti živiš…?“ Šta, gde ja živim? Gde TI živiš..? Šta bi ti, molim te?! Pa ja bi’ ove. Koje…? Te ružne? Nisu ružne. Jesu! Takve su u moje vreme nosile samo one što su tri prevoza do škole menjale. Mama, ti ne razumeš! Stvarno… ne razumem. Sviđaju li ti se još koje, a da nisu ove? Iznese mi još pet pari. Sve gore od goreg. Majke mi, Dudo, nisam staromodna, al’ to sve neke bakandže, sačuvaj bože, pa kako u onom mogu hodati uopšte…? Nema šanse, kažem. Ali mama, nećeš ti da ih nosiš, nemaš pravo! Ne, ali ja ću da ih platim i imam pravo.

Sat vremena smo se natezale, one prodavačice se sve zgledaju, vidim neprijatno im, ona naređala onih čizama, taman k’o da je stonoga bogati, ove male, ove velike, one ružne… a sve se za neke od velura hvata, dve kiše ne bi izdržale. Ja kažem – uzmi, dušo, neke postavljene, ide zima, kad obuješ deblju čarapu… U jednom trenutku sam stvarno mislila samo da se pokupim i da odem, pa kad se gospođica smisli da mi javi. Ma ajde molim te, pa sećaš se kako su nama kupovali cipele…?

Odvede me mama u radnju, uzme čizmu, desnu, prisloni na petu, ok, obuci, prohodaj, mrdni prstom, jel’ dobro, dobro je, ajmo na kasu i gotovo. Izlazila sam sve pevajući iz prodavnice, majke mi. Nije bilo “ove hoću, ove neću“. A vidi ti ovog jada danas..?! Sto me voda oblilo, kad ti kažem. Pa kupiste li na kraju…? Kupismo. Nađosmo se nekako na jednim ravnim, malo koža, malo velur, aj’ mislim se, nek’ ide život. Da joj nisam kupila – bi joj nešto bilo. Jesu ti tačne…? Tačne. Sto posto? Milion posto. I ništa ne žulja, ne bije te u prste..? Mama, nisam dete! Nemoj posle da bude – mama, zameni, male mi. Neće, mama, majke mi, super su. Hoćeš moći da ih obuješ na deblju čarapu…? Moći ću, mama. Aj’ mislim se, falim te bože kad nađosmo. Da smo ostali još pet minuta, tačno bi’ skrenula s živcima.

Pa, dobro, kažem, bitno je da ste kupile, šta sad vileniš..? Nisam ti završila, ženo. Obuje ih danas u školu, dođe kući, kaže “malo me žuljaju“. Koliko malo? Pa malo više. Skine one čizme, ono – žuljevi k’o da je Prokletije peške pregazila. Pa jesam te lepo pitala…?! Mama, nisu me žuljale juče. I šta sad? Ne znam. Sad treba da ih vratim, zamenim za broj, omađijam prodavačicu da nisu nošene, ne znam ni ja više, samo znam da ću izludeti od nje i njenih cipela! Ajde, de, ne sekiraj mi se toliko, otići ću ja s njom to da sredim. Stvarno..!? Učinila bi mi to…? Bi, što da ne bi. Pa ti si srce jedno veliko. Dođi te ljubim!

I tako, rečeno – učinjeno. Dade mi Gaga onaj račun i dogovorismo se da me Mrvica čeka sutra u šest ispred radnje. Ajde što je kasnila – to i nekako, al’ ja sam mislila da ćemo ući, uzeti broj veće čizme, izaći i to je to. To je to – malo sutra. Jao, teta Dudo, što su ove slatkeeeee… Koje? Ove. Ali mama nam je rekla da zamenimo… Pa reći ćemo da nije bilo broja – stade da me bari. A i jesu lepše, izlete mi. A ove…? Kako su udobne..? – stade da se divi. Kako su skupe, mislim se u sebi. Pogledam na sat – sedam. Mogli bi da krenemo…? Jao, teta Dudo, samo da probam još ove… A ako vratimo one i dodamo još malo, mogu da uzmem ove…? Koliko malo? Malo. Mrvicu. Gledam je, znam taj osećaj – kad te od najlepših čizama na svetu deli samo cena. Pogledam u novčanik… Ma, jednom se živi… Pogledaj samo kako je srećna.

Jesu ti tačne, Mrvice? Jesu, skroz tačne, majke mi, ništa me ne žulja, mogu da trčim u njima, evo – reče i stade da skakuće po radnji. Ok, onda je to – to. Dogovorile smo se. Ajmo na kasu. I nemoj majci da kažeš kol’ko smo doplatile.

Dođem kući, sva srećna, kao eto – biće od mene dobra majka kad Beba dođe u te godine. Pa krenem još i da se hvalim Vladi kako smo brzo to obavile. Odem časkom do kupatila da strpam veš u mašinu, kad eto ti Bebe za mnom, nosi mobilni, kaže “mama, malo je žuljaju“. Jel’…? A ti, svekrvo mala, požurila da uzmeš muštuluk…? Sednem na kadu, mislim se – šta sad da radimo? Em zamenile, em doplatile, em ništa nismo uradile. Vlado…? Vlado, dušo, šta radiš sutra popodne…? Ništa nisam planirao, što…?