Duda Alapača: Molim te, hvala i laku noć
Autorka teksta: Duda Alapača
Pet dana zaredom sam ga ujutro zaticala da spava u dnevnoj. Lepo legne uveče pored mene, sačeka da ja zaspim, i samo se iskrade i ode. Na kompjuteru – nije. TV – ne gleda. Knjige ne čita, ne pustoši frižider, koliko znam ne mesečari, već samo tako, uzme jorgan, ode i zaspi na kauču. Hrčem li ja, Vlado – pitala sam ga. Ne hrčeš. Pričam li u snu…? Ne… Pa šta je onda, brineš me, znaš…? Strašno škrgućeš zubima dok spavaš, kaže. Ježim se, zato svake noći pređem u dnevnu. Škripim zubima? Ja…? Nemoguće. Ali dobro, ako je tako. Već sam se uplašila da me više ne voliš.
I stvarno, iste večeri, samo što sam zaspala, on krenu da me drmusa. Eto opet škripiš, sad sam te čuo…! Ne škripim… Ti ne čuješ, ne možeš ni da čuješ, kad spavaš. A meni se svaka dlaka naježila…! Nemoj da se ljutiš, odo’ ja na kauč.
I tako, on na kauč, ja kod zubara. Bogami, škrgućete. I to dobro. Ako tako nastavite, ostaćete bez zuba. Plombe propadaju, gleđ se kruni, za koju godinu ima kuršlus da napravite.
Ima li leka, upitala sam prestravljena. Ima. Silikonski štitnik, poput onih kakve nose bokseri za vreme meča, ili… Ili…? Da malo porazgovarate s nekim. Sigurno postoji razlog… Znate, niko ne škripi tek tako – pokušao je da bude uljudan.
To ti meni na finjaka kažeš da treba da se lečim, je l’ da…? Da treba da lepo legim na kauč i da ispričam nekom šta me muči…? E, pa ja eto baš škripim iz hobija. Nego, daj mi tu glodalicu pa da idem lagano kući.
Eto te k’o Holifild, rekao je Vlada, kad me je video kako nameštam svoju novu spravicu. Pazi šta pričaš, da te Holifild ne nokautira, odbrusila sam i ugasila svetlo.
Dva puna sata sam se prevrtala po krevetu. Okreni-obrni, ne ide, ’oću se udavim, puna usta one gume, pih. Nema šanse da ja s ovim čudom zaspim, rekla sam konačno. Ja ću da probam da spavam, a ti me probudi ako opet budem… znaš već… Ujutro sam ga opet zatekla na kauču.
Škripim, tačno je. I nije najgore što škripim u snu. Škripim i u budnom stanju. Valjda tako reagujem na razne stvari. Loše stvari iz okruženja. Škripim na nekulturu, prostakluk, ružnu reč. Na bahato ponašanje nedoraslih klinaca u prevozu. Na vređanje. Nepoštovanje. Psovke i ostale uličarske fore. Na telefonske pozive u pola noći. Na goste koji se uvale nedeljom u dva. Na gradski špic u pet popodne. Na šalteruše koje misle da im se može, pa me šetaju kako im se ćefne… Na konobara kog čekam po pola sata. Na poštara koji me dve godine uzastopno proglašava nepoznatom i odseljenom sa rođene adrese, samo zato što ga mrzi da se penje na treći sprat. Na vozače koji pretiču preko pune. Na taksiste koji me, na pravdi boga, “deru”. Na bezobrazno visoke cene u radnjama. Na račune koje, bez više matematike, ne uspevam da protumačim. I đubre u liftu. Na pljuvanje po ulici. Na komšiju kome se lepo i ljudski javim, a on prođe pored mene bez A. Na glupave reklame koje predugo traju. Na politička i sva druga prepucavanja. Na rijalitije. Na persone koje su uvek u pravu i sve znaju najbolje. Na pune sebe. Na samouverene i ispravne. One koji o sebi govore u trećem licu jednine. Na drčne i sebične. Na hejtere. I one koji u svakom trenutku imaju svoje mišljenje o svemu i svačemu na ovom svetu, i nedajtibože da pomisliš drugačije. Na nametljive. Elokventne. Ekstrovertne. Prepotentne. I one što nikada ne kažu ni izvini, ni hvala, ni molim. Na bogomdane. Spletkaroše. Interesdžije. Šlihtare. Folirante. Dupljake i krvopije. Na one koji ne daju na sebe. Na preglasne. Prevažne. I sve kao fine.
Opet počinješ, gurka me Vlada i već se hvata jorgana. Nisam ja, pravdam se. Nisam ja, katikažem. Učinilo ti se, sigurno vrata škripe, parket škripi, krevet škripi, ja sam ok… Lezi. Nemoj da ideš. Nikuda. Neka te tu. Kauč može i da sačeka. Molim te. Hvala ti. I laku noć.
Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje