Categories Duda Alapača

Duda Alapača: Ne znam je pola zdravlja

Šta radiš, pitam Gagu. Ne pitaj, uletela kod Mrvice u sobu, da malo reda napravim pa zalomatala, ne znam šta ću pre, odmakla krevet a tamo – samo što od popa brade nema. A što ti, draga moja, spremaš njenu sobu? Zdrava, prava, mlada, ne bole je leđa, vremena dao bog, ima… Neka, reče Gaga, imaće kad da radi, nek’ uživa dok je kod majke.

Autorka teksta: Duda Alapača

Čuj – nek’ uživa dok je kod majke…? A šta kao, kad ode kod majke ide – gde tačno? U neki rudnik, u nadnicu, kao najamni radnik…? Ne razumem. Mislim, njeno dete – njena briga, ali meni to malo onako – bezveze. Dete mora da stekne neke radne navike. Šta bi joj falilo da spremi svoju sobu? Pa i da zađe malo i oko sobe, ako ćemo pravo? Ne bi joj kruna s glave pala. Uostalom, živi u toj kući, nosi prezime koje piše na ulaznim vratima. Meni, i kad odem u hotel, žao onih ženica, pa gledam da makar zagladim posteljinu pre nego izađem iz sobe. A ona ima obraza u rođenoj kući da se tako ponaša…?!

Da se razumemo, volim Mrvicu, volim je do neba, ali nekako se baš bezveze ponaša prema Gagi u poslednje vreme. Ustane, jede, ostavi mrve, tanjir na stolu, obuče se, ode, vrati se, jede, istušira se, legne, spava. I svaki dan tako. Pun pansion. Ko šta radi, Gaga ide za njom i skuplja. Peškire, izvrnute stvari, čarape, majice, četke za kosu, uvijače, čuda… Pa jedan dan drvlje i kamenje na nju, a drugi dan ’’neka uživa, imaće kad da sprema’’.

Pa mislim se, kad ne znaš da zauzmeš čvrst stav – tako ti i treba. Deci treba malo discipline, a sama se disciplinovati neće. To je nezahvalna uloga nas – roditelja.
Mi, kad smo bili mali, drugačije je bilo. Nije ni moja Milanka očekivala od mene da joj perem prozore s deset godina, i ne radi se o tome, na kraju krajeva – al’ u naše vreme bilo je normalno pomoći majci. Svi smo raspremali krevet ujutro. Slagali odeću. Vraćali stvari na mesto. Stisni, ako smeš, pa sačekaj da ti majka dođe s posla a da je nered u kući. Znalo se ko šta radi.

I nisam se nikada osećala loše zbog toga. Jedva sam čekala da dođe s posla pa da je, onako s vrata uhvatim za ruku i pokažem joj sve šta sam uradila da je iznenadim, obradujem. Nije to nikada bilo ne znam šta, ali – oprati čaprnjke od kafe, složiti tatine novine, papuče odneti u predsoblje – meni sekund posla, a mama srećna do neba. A ovo danas – budibogsnama, ako li samo pomeneš spremanje – veli ’’nisam ti ja kućna pomoćnica’’.

Tako je, nisi kućna pomoćnica, ali nije ni tvoja majka tvoj rob. Ako ona može da ustane u šest samo da bi tebe pre škole sačekale tople prženice, valjda možeš i ti da skloniš taj tanjir za sobom? Nemaš vremena? Nisi stigla? A od čega to, molim te, nisi stigla? Pa jeste, valja se našminkati za školu, tako je. Konturisanje nije mala stvar, slažem se.
Mnogo ste, bre, deco razmaženi postali. Znam da će me osuditi, na prvu, kao – evo je, opet počinje priču o starim dobrim vremenima, al’ nekako se znao neki red.

Ako si hteo na more s društvom, morao si da zaradiš. Ok, možda ne da zaradiš za celo letovanje, (malo da mama, malo tata, baba doda od penzije i skupi se na kraju) al’ ono – malo preko raspusta radiš preko omladinske ili čuvaš neko dete iz kraja ili nađeš neku bakicu pa joj odeš u radnju, doneseš hleb, mleko, baciš đubre… Nismo sedeli skrštenih ruku i čekali da nam se servira na tacni. Pa, pre neki dan sedim kod Gage, vidim Mrvica besna, ljuta nešto, ne progovara.

Pitam Gagu šta joj je, kaže ’’nisam joj dala za patike’’. Pa kol’ko su te patike? Dvesta evra. MOLIM..!? Kojih crnih dvesta evra…?! Pa ti nemaš te novce, Dragana. Nemam, reče Gaga, al’ ona kaže da smo mi dužni da joj kupimo. Čuj – dužni…? Dužna si da joj daš da jede, da je obučeš i obuješ, da ima krov nad glavom i sve to, al’ gde piše da dete mora da ima i ajfon i ajped i patike te i te…? Koji to zakon osamnaestogodišnjacima garantuje pravo na patike od dvesta evra…?

Uostalom, što ne zaradi, reče Gaga. Ako neće da uči, neka se lepo ispiše iz škole, pa neka radi. Eno sad uđoh u dragstor – piše – traže radnicu. Radno vreme od sedam do sedam, šest dana nedeljno. Plata – taman da kupi te patike i da joj ostane za burek. Pa ako ih toliko želi – molim lepo. Da radim za dvesta evra mesečno…? – utrča Mrvica klizeći. Pa vi stvarno niste normalne! Na šta vam ja ličim, a…?

Ne znam na šta mi ličiš, mislim se, al’ znam da nisi ni D od onog deteta koje sam nekada davno vodila u parkić da kupimo kestenje i lišće za domaći rad iz prirode. Mislim, s koje vi, deco, tačno planete stižete? Kuda to idete i čemu se nadate? Da će vas patike od par stotina evra odvesti dalje i brže od onih običnih…? Da ćete odjednom, preko noći, postati bolji ljudi…? Da ćete proći bolje ako ništa ne umete, ako ne želite da naučite jer vam ionako ne pada na pamet da, danas-sutra, u životu nešto stvarno radite?

Ako se ne potrudite…? Ako je u vašem malom savremenom, egoističnom svetu vrlo pohvalno ne znati ništa a hteti sve i hteti odma’…? Možda ste u pravu… Možda svet kakav smo mi poznavali – izumire? Možda na red dolaze neke nove mlade nade kojima smo dužni. Kojima ćemo večito biti dužni…? Ne znam. Pročitah skoro negde kako je ’’ne znam’’ – pola zdravlja. Jeste. Slažem se. Ali ’’znam’’ je ipak celo.

Zapratite nas na društvenim mrežama FacebookInstagramYoutube i pridružite nam se na Viber public chatu.

1 komentar

  1. Ha Ha
    Bravo Dudo
    Jeste roditelji poludeli danas(imam ih troje pa se nekad osecam kao Hitler)
    Nemojte nam decu, tesko im je , imju vremena
    A ha, bas sam smela mojima tako pa nemislim da me manje vole oupste
    No sta da radimo stvaramo generaciju koja ce biti kakva ce biti, negde sami smo krivi, roditelji kupuju opasno skupe stvari da im deca budu inn , deca se foliraju pa eto
    Trazili ste gledajte!!!
    Hvala za divan clanak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

UREĐENJE DOMA