Categories Duda Alapača

Duda Alapača: Pile moje, pile tvoje

Vidi, šmrcnula sam i gurnula Gagi papirić pod nos. Pogledaj šta mi je sunce moje napisalo… Gaga zaškilji. ’’Mama, volim te najviše na svetu’’. I srce. I cvetić. I smajlić iznad. Dečiji rukopis, neiskvaren. Slova kao iz bukvara. Srce malo, uzdahnu Gaga. Uživaj dok možeš, dok se još da voleti. Za neku godinu – kad krene pubertet, moš se slobodno pozdraviti s voljenjem. Ima da te mrzi ko najvećeg dušmanina.

Autorka teksta: Duda Alapača

Ko? Beba mene da mrzi…? Ma idi, nema šanse. To je moja Bebana, sunce majkino. Jeste, samo se ti nadaj, to sam i ja mislila za onu moju, a vidi je sad – otišla na more, nema je da se javi dva dana. Ma ženo, ne znam šta da radim, koga da zovem, interpolom da je tražim… Živa nisam bila. Kad stiže mi sinoć poruka ’’Mama, nemamo para’’. Je li to sve, mislim se…? Šta sam ja? Bankomat? Zdenac želja..? Ni dobro jutro, ni laku noć, samo ’’nemamo para’’. Ja ćutim, ne odgovaram. Posle pet minuta, eto ti još jedne poruke. ’’Mama, gladni smo’’. Je li…? Gladni? A kad sam ja htela da spremim keks na kalup, bakin kolač – kaže – alo, jesi normalna, hoćeš ti da se ja tamo blamiram…? Ko još nosi bakin kolač na more? Najbolje mi jedno pile ispeci pa uvi u krpu i malo luka i slanine…

I jel’ ponela na kraju, upitam. Nije. Nagurala sam joj krišom neke mesne nareske u kofer. More je to, znaš kako se izgladni… A jeste, i to što kažeš… Ma nije meni za bakin kolač – nego što se to, moja Dudo, više ne da voleti k’o dete…!? Šta god da kažem, ona bije kontru. Ja jednu, ona deset, svakom loncu poklopac. Pa znaš da se pitam ponekad dal’ ona uopšte mene voli…

Čuj, dal’ te voli…!? Ne lupetaj, Dragana. Naravno da te voli. Sva deca vole svoje majke. To je prirodno. A je li prirodno da se deca ne jave s mora kad su stigla nego da ja moram da zovem autobusku stanicu u Herceg Novom, da vidim jel’ stigo Lastin autobus koji je u deset krenuo iz Beograda? Je li normalno da ne ponese ni jednu majicu dugih rukava, ni jednu jedinu jaknu – kao, šta će joj – ide na more, tamo je toplo. Jeste toplo, malo sutra, eno danas im kiša pada ceo dan – nos promoliti ne mogu. A i da mogu, kako će u japankama. Ja molila, kumila, trčala za njom s patikama, kaže ’’alo, šta će mi duboke patike na moru’’… Kakva mi je to ljubav kad me samo sekira…?

Takva. Lepa. Sekiracija ali nekako lepa sekiracija. Sekiracija bez koje bi teško bilo zamisliti ovaj naš život. Ona koja mene tek čeka a tebe gazi li gazi. Vreme u kom preispituješ sebe, svoje roditeljske kvalitete, svoje nerve, logiku, iskustvo, gene, sve. Kad počneš da vraćaš film unazad i pitaš se ’’je li bilo ovakvih ludaka u našoj familiji’’ i kad za sve kriviš kontra-sranu, jer ’’sve je na njega povukla’’. Vreme kada ljubav u onom svom iskonskom agregatnom stanju (poljupci, zagrljaji, maženje, sedenje u krilu), postaje misaona imenica, jer se ’’s njom ne da pričati’’, i kada ozbiljno razmišljaš da je povedeš kod nekog malo stručniijeg ko bi vam oboma dao nekakva uputstva za upotrebu, jer zaboga – ovako više ne može…!

Može. Mora. Jer je i to ljubav. Možda ne govori ’’volim te najviše na svetu’’ ali i dalje voli. Voli i kad se ne javlja. Voli i kad ostavi farmerice na sred sobe i samo iskorači iz njih. I kad čiste stvari nalaziš u korpi za prljav veš a prljave u ormaru. I kad se obilato služi tvojim puderom i maskarom. I kad napravi lom u kuhinji zbog dve palačinke i ostavi ti sve skorelo i isprskano. I kada danima tražiš svoj sivi džemper, da bi ga na kraju ugledala na njenoj drugarici. I kada radi stvari koje je moliš da ne radi, a ne radi ono što je izričito zamoliš. I kada ode na more i ne javi se da je stigla. I kada poželiš da zaustaviš vreme i da se još jednom, makar još samo jednom naspavaš ko čovek. Ne možete zajedno. A voliš je, i voli te.

Stani, prekide me Gaga. Evo je – poruka! Da vidim šta hoće… ’’Mama, dopuni mi kredit’’. Eto, vidiš…! Silno me voli…! I gde sad u ova doba da joj dopunim kredit? I šta će joj kredit u ponoć? Neka se nakači negde na vajfaj… Ko da mora da se ima kredit u inostranstvu? Evo mi stiže nešto na viber… Stani, da vidim šta hoće… ’’Mama, carice, našli smo mesni narezak…! ’’ Smajli. Eto vidiš, vidiš da te voli, kažem. Ne voli ona mene, reče Gaga, ona voli mesni narezak. I prodala bi i mene i tebe za jednu gurmansku s prilogom. ’’Mama…’’ – ponovo stiže poruka. ’’Da nisi slučajno stavila negde i otvarač za konzerve…?’’ Pogledaj u torbicu s kozmetikom, unutrašnji džep, zamotala majka u novine, iskucka Gaga. Kako ti pade na pamet da staviš i otvarač… – stadoh da se divim. Nisam stavila otvarač, reče Gaga. Nego..? Nego dvaes’ evrića, ako zagusti. I kao što vidiš – zagustilo je. Telefon joj ponovo zasvetle. Vidi, šmrcnu Gaga i gurnu mi mobilni pod nos. Vidi šta mi je sunce moje napisalo… I srce, i cvetić. I smajli, i sve.

Eto, reče Gaga. Znala sam ja…Sva je na mene, emotivac… Fala Bogu da nije na njegovu familiju povukla…to sve gilipteri, probisveti… Nego, kad ono ima bus za dole…? Što…? Kako što…? Da pošaljem jedno pile po vozaču, neće dete valjda da mi se onesvešćuje tamo od gladi… Mislim, kakva si ti to majka, Dubravka, uopšte…?!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

UREĐENJE DOMA