Duda Alapača: Šta žene žele?

Autorka teksta: Duda Alapača

– Meni jednu produženu sa šlagom i indijaner…i malu jednu bajadericu… A šta ćeš ti? – upitah Gagu dok smo trošile ove prve lepe dane po gradskim baštama.
– Ja ću kiselu – reče tužno.
– Ma daaaaj, čuj, kiselu! Ozbiljno te pitam šta ćeš. Nemoj sad tu da mi se snebivaš, bila plata – ja častim.
– Ma nije to… nego… na dijeti sam.
– Opet?
– Opet.

Pa dobro, bre, mislim se, hoće li nam život proći u dijetama? Srećna sam kad jedem i ja ću da jedem. Ne moram sad baš da se rasturam od hrane, al’ ono – kad mi se prijede nešto slatko – a ima i da pojedem nešto slatko.

– Hoćeš kolač – upitam je ponovo.
– Bi’ ja… al’ ne smem. Ne mogu više da se akam s tim dijetama… Mesec dana pazim, a onda za vikend sve vratim.
– Pa jesi na dijeti il’ nisi?
– Jesam… al’ ne želim da budem, jer ja sam tako srećna kad jedem, Dudo. Ja uživam u toj hrani, ama veruj mi – trčim kući pa sve usput smišljam šta ću sad lepo da spremam…
– Dobro… uživaš u hrani, a ne jedeš. Srećna si kad jedeš, a posle kad staneš pred ogledalo – više nisi tako srećna? Hoćeš da jedeš koliko želiš i da ti se ne primeti? Pa nema tu šta, ili ćeš biti srećna kost i koža ili ćeš sad spucati ovaj indijaner bez griže savesti. Mislim, helou, odluči šta želiš. Ne može i ovo i ono. U životu su sve izbori. Mali, veliki, važni, nevažni ali na nama je da biramo. Ja, eto, volim hleb. Ne mogu da živim bez hleba. I teško mi je bilo da se pomirim s činjenicom da svaki hleb koji se meni sviđa – goji. Oni crni, ražani, heljdini… jedem ja i njih, ali to mi dođe k’o kakav stiropor. A, bre, izmislili veštačke organe, lansiraju rakete na Mesec, teleportuju se, toliki naučnici na svetu – pa što jednom neko ne izmisli hleb s nula kalorija? Žene žele hleb s nula kalorija. Puste žene, šta sve neće želeti…

Stvarno – šta žene žele? Kuhinju u kojoj se kuva i u kojoj nikad nije lom. Čarobna sredstva za uklanjanje mrlja. Rerne koje se stvarno same čiste. Frižider bez tragova kečapa po vratima, bez buđavog paradajza u pregradama. Jer – žene nisu birale ženske poslove, poslovi su izabrali njih. Zato – žene žele i da ih se ponekad ostavi na miru i da ovaj svet nastavi da se okreće s muškarcima i decom koji ne znaju gde im je daljinski, novčanik, ključevi od kuće, šrafciger, čarape, oprema za fizičko…

Žene žele jedan jedini odmor godišnje, samo nedelju dana na moru, solo, može i u društvu, ama može i s porodicom, ako treba, ali da taj odmor stvarno bude – odmor, čitanje knjige, valjanje po ležaljci dok svaka koščica ne utrne, šetnje, ludilo, zezanje, a ne ono „e, stvarno si mogla da nam baciš na tiganj časkom par kobasica… mislim, šta ti je to – čas posla“. Žene ne žele „čas posla“, čas posla imamo tristašezdeset dana u godini. Kao, časkom ću da brisnem prašinu, ček’ časkom da uključim mašinu, časkom da odvedem dete na trening, časkom da skoknem do pijace, časkom ovo, časkom ovo i časkom prođe život.

Žene ponekad požele i da im neko drugi promeni posteljinu, namesti krevet, postavi sto, ne kažem da to mora stalno i mora uvek, ali opet – ponekad prija. Žene žele zgodne sebe u tim krevetima, žele duge, glatke noge, dlake koje ne rastu (i ne urastaju), žele savršene butine, zategnute stomačiće, pouzdane muškarce, koji znaju čitati misli, vešti su s varjačom, a ne beže ni od usisivača. Žene žele toplu kupku s vremena na vreme i pravo da se zaključaju u kupatilo bez da iko misli da su se otišle ubiti. Žene žele pet minuta samo za sebe. Žene žele (mada to retko priznaju) da bez krivice ošacuju tipa na ulici iako znaju da je taj isti tip u vreme kad su one upisivale fakultete još uvek sedeo na noši. Žene ne žele da se osećaju kao potrošna roba, jednog dana kad pređu pedesetu, jer – helou – svete, ti koji misliš da su prosedi muškarci seksi, odakle ti pravo da moje bore podvodiš pod „godine“?

Ja, eto, kao tipični primer ženske sorte – želim da jednom odem na odmor, sama, bez osećaja krivice da napuštam porodicu, da se vratim i da ih zateknem sve na broju, zdrave i čitave, da ne moram da potežem u tri ujutro sa Zlatibora, jer je moj muž skoro zapalio kuću zato što je zaboravio da isključi ringlu. Želim da jednom ustanem ujutro i da me ne zateknu mokri peškiri u kupatilu, ni dlake u lavabou. Želim da me ne grize savest kad dođem kasno kući. Da mojih deset uveče i Vladinih deset uveče budu isto. Želim da ga zanima kada mu pričam kako sam provela dan, šta je Beba radila u školi, koliko smo se trudili oko jednakostraničnih trouglova, i kako je učiteljica ocenila njen sastav kao „suviše sažet“ i kako smo opet dobili četiri minus i kako je pola sata plakala…

Želim da misli kako nisam obična. Jer nisam obična. Ja sam žena za ovde i za poneti i za podneti. Želim da me voli i kad sam ružna, bolesna, nikakva, kad se razvlačim po kući danima i nisam ni za šta, kad mi se kosa ne pere po tri dana, kad hodam s maskom od zelene gline na licu, kad me PMS izobliči do granice neprepoznatljivosti, kad kidišem na sve u prečniku od pedeset metara.

Želim da bude nežan i snažan, da izađe iz hajlenderskih kariranih košulja s vremena na vreme, da me odvede u pozorište, i u bioskop, i da nekad, eto tako, bude blesav, i da me poljubi dok čekamo da se na semaforu upali zeleno, da bude čovek s manirima, hrabar, odvažan – kako se samo poželeti može, da mi otvara vrata i pridržava kaput – a opet da s njim mogu da umačem hleb u sataraš. Da razume sve i da je uvek na mojoj strani, da me podnese i kad samu sebe ne podnosim i da me, kad je najteže, odvede na jednu produženu sa šlagom i indijaner…i malu jednu bajadericu…i još jedan indijaner… za poneti.

Pišite Dudi na [email protected]!