Duda Alapača: Sve po spisku

Autorka teksta: Duda Alapača

Dočepasmo se skoro Gaga i ja nekog stranjskog časopisa u kome sve lepo piše o nama ženama, onako sve po spisku. Sedosmo kod mene u kuhinju, iznesoh nam onu tepsiju ledenih kocki što sam pravila pa krenusmo polako. Da vidimo šta se to od nas očekuje, jelte. Vele, postoje izvesne stvari koje svaka žena koja drži do sebe, mora da uradi pre četrdesete. Čitaj, mislim se, dok smo još u roku trajanja.

Svaka prava žena, reče Gaga, treba da ima luksuzno namešten penthaus, blistavu karijeru, dva bivša muža (s kojima je u prijateljskim odnosima), bar jednu kućnu pomoćnicu čije se poznavanje engleskog svodi na ‘’yes mem’’, garderober veličine dečijeg igrališta, trideset pari cipela s Loboutinovom posvetom, zavidnu kolekciju pomagala (pritom nije mislila na blender i peglu za kosu) i psihijatra na čijem se kauču pretresa svake srede, a u one dane i više puta nedeljno. Jesi sigurna da je baš tako pisalo? Pa tako nekako. Slušaj dalje. Osim toga, Prava žena mora da bude apsolutno trendi i bez predrasuda. Između ostalog, to podrazumeva da pristaje da proba štošta. Ama šta da proba, Prava žena mora da bude majstor taj čija, kundalini joge, tatnričkog seksa i vlasnik bar tri svetski priznata psihička poremećaja. Anoreksija i manična depresija donose bonus poene, šizofrenija pomoć publike, dok opsesivni šoping i iscrtane obrve obezbeđuju direktan plasman u finale. Znači, ništa od nas, sestro slatka.

Ne mora da znači, da vidimo šta još piše. Prvo pravilo Prave žene veli – potrošite više novca. Idite na odmor i potrošite i više novca nego što ste planirali. Ma, no problem, radim to svake godine. Odem na zimovanje, ogule me do gole kože. Mama, skije, mama, pancerice, mama ski staza, mamamamamama… I ja vadim, i vadim, k’o velim – nek’ ide život, nije ni ta planina svaki dan. Posle mi se banka ljuto sveti. Mama, hoću novu torbu, mama, trebaju mi patike za fizičko, mama, rekla razredna da samo ja nisam platila osiguranje, Nećeš ni platiti, oči moje drage, dok mami ne prođe sve i jedan ček koji sam ispucala za zimske radosti.

Smuvajte tog zgodnog stranca, kaže dalje spisak. Jest’ al’ ja sam udata dobrih tri miliona godina. Čitaj dalje. Obucite kožnu mini suknju, kaže Prava žena. Kao prvo, nemam kožnu mini suknju. Imala neku skajanu, jednom davno. Kao drugo, u moje vreme se znalo ko, kad i gde nosi kožne mini suknje i čizme na platformu. U nekom Amsterdamu, Berlinu, Londonu svakako bi prošlo – ali se u našoj čaršiji taj pretaporte baš i ne prima.

Prava žena zna kako i gde da uloži svoj novac. Ženo draga, da sam znala kako da uložim novac – ne bi’ čekala četrdesetu da počnem da obrćem kapital. Mada, kad bolje razmislim – ulažem ga svakodnevno – u dragstoru, u Elektrodistribuciji, Gradskom stambenom… Živim od kartica, hranim se na odloženo, skupljam kupone, kupujem na akcijama – čik kaži da nisam sposobna…? Budite hrabre, reče Gaga. Kupite dobre skupe čizme. Kupila, dušo. Ima, evo, pet godina. Kad im đon progleda, pazariću još jedne. I malo si se zeznula, – za kupovinu čizama od dvesta evra ne treba naročita hrabrost, nego – dve stotine evra. U kešu.

Živite u metropoli, uporna je. Barem na kratko osetite vrevu i gradsku žurbu jednog velegrada. O, osećam ga svakodnevno. U gradskom prevozu pogotovo. Toliko da razmišljam da pokrenem inicijativu podele deodoransa i praška za veš , uz mesečne karte. Zatim, Velegrad ima još čari. Kad te u troli odžepare, kad kolabiraš na sred ulice, a horda velegrađana samo prekorači preko tebe, kad živiš u zgradi tri godine i još ne znaš ko ti je prvi komšija, kad ti bar jednom mesečno kradu otirač, lome poštansko sanduče, izvuku zadnje kilo benzina iz rezervoara – shvatiš da ima i lepših mesta za život od velegrada.

Negujte slučajna poznanstva – Upoznali ste nekoga na putovanju i rekao vam je da mu se javite, a vi nikada niste. Javite se. Gaga se zamisli. Prvo, kriza je pa retko putujem, reče. A i kad putujem, pravim se da spavam, čisto preventive radi. Jednom me zapala neka baba s hroničnom upalom desni da sam ‘tela d’umrem. Drugi put mi se nabacivao neki matori perverznjak, balavio je po meni do Segedina. Treći put neko dete povraćalo k’o da đavola iz njega isteruju. Kome onda da se javim?

Recite mu koliko ste ga voleli. Alo, bre, ja sam poštena žena. Teraj dalje. Napravite dete. I to sam. Hvala na pitanju. Da mi je živa i zdrava. Za razliku od belog sveta, mi decu pravimo na vreme. Često i pre vremena. Trčite maraton. Trči ti. Aj’ dalje. Radite samo onaj posao koji će vas ispuniti. Aha. Kako da ne. Jedva čekam da dođem danas kući i da saopštim mužu kako se bacam na ručnu izradu narukvica od organski uzgajanih prirodnih vlakana . Nadam se da se sestre u domu zdravlja još uvek lože na te stvari.

Naučite da kuvate. Ovde već opako podižem desnu obrvu. You talkin’ to me? To me?! Rođena sam s varjačom u ruci. Mesim štrudle, razvijam kore za pitu, moj prebranac je čuven nadaleko, reformu mogu žmureći da pravim i ti mi sad kažeš da treba da naučim da kuvam. Nije nego. Napravite veliki romantični potez. Napravila sam. U velikoj šerpi, s puno luka i aleve paprike, kako i dolikuje. Živite u inostranstvu. Je l’ se život u bivšoj Jugi računa…? Putujte po svetu – pa, dobro, bila sam zimus u Budimpešti, šopnig tura, malo sir, malo kobaje, ovo ono… Naučite kako da pravilno držite piće. Ojoj. Nećemo sad od toga praviti nauku. Kad zađeš u izvesne godine, jedini ispravan način držanja pića, je – čvrsto, da ti ne ispadne.Pustite roditelje neka plate. Otkad ste počeli da zarađujete sami, niste dozvolili roditeljima da vam plaćaju račune. Nisam…? Pa da nema njih, ne bi’ imala ‘leba da jedem. Pišite. Pišem, pišem. Ima l’ još štagod…? Spavajte sa više dvadesetogodišnjaka. Udata. Aj’ dalje.

Budite u toplesu na plaži.Ne čekajte da vreme uzme svoj danak. Eeee, da si mi živa i zdrava, meni je već uzelo danak. Beba sisala godinu ipo dana, pa ti računaj. Kupite kuću za odmor. E to hoću. Stvarno hoću. Samo da otplatimo ovaj kredit i da vratimo Vladinom tati one pare što nam je pozajmio za stan… Kažu, ima na Orlovači baš lepih placeva. Pristupačnih. Doduše, gusto naseljen kraj, ali krasno uređen. Sve sam mermer, cveća kol’ko ‘oćeš, pamet da ti stane. Redovna autobuska linija od centra grada. Reče mi mama da uvode i vanredne ture, dvaput godišnje, uoči Zadušnica.

Ofarbajte se. U šta? Samo još zelena nisam bila. Dobijam li sad bonus poene? Donirajte novac u dobrotvorne svrhe. Niko humaniji od mene nije. Svakodnevni sam donator narodne kuhinje. Ovi moji kod kuće, pojedoše kišu božju. Sve što zaradim, doniram na kasi u Maksiju.

Gaga sklopi novine i uzdahnu. Ništa od nas, reče. Piši – propalo. Nit’ imam psihički poremećaj, nit’ kućnu pomoćnicu, ne sklapam nova poznanstva, nisam trendi, ne planiram da se udajem ponovo i ne umem da ne umem. Nikad od mene prava žena. Ne jadikuj. Koliko ti je ostalo do četrdesete..? Dva meseca, šest dana i tridesetosam sati. I gde kažeš da si zaturila onaj kožni minić…?

Pišite Dudi na [email protected], a OVDE pročitajte i ostale Dudine blogove.