Categories Duda Alapača

Duda alapača: Taj lepi beli svet

Autorka teksta: Duda Alapača
Autorka teksta: Duda Alapača

Ne spavaš…? – upitao je. Ne spavam. – rekla sam. Pobogu, pola tri je, Dudo. Znam. Čekam da završi centrifuga. U ova doba pereš veš? Ne ja. Petrovićka. Ko…??? Petrovićka s petog. Čuješ li koliko lupa..? Ako ovako nastavi, odoše kuglageri.
Vlada naćuli uši. Ovo ti je remen – reče. Misliš…? Garant. Možda su i amortizeri…? Nema šanse, remen, sto posto. – ponovi Vlada. Bezobrazluk, dvesta posto!

Zlo mi je i od nje i od njene mašine i od prohromskog kazana i svega! Sedmu noć ne spavam. Nastavi li ovako, lično ću pokrenuti akciju ’’Kupimo Petrovićima novu mašinu’’. Svaku sam joj centrifugu ispratila u zadnjih godinu dana. Prebrojala svih hiljadudvesta obrtaja. I mi smo imali dete, pa nismo budili celu vertikalu… Kad živiš u plemenu, to ti dođe normalno. – reče Vlada i okrenu se na drugu stranu. Da imaš dete…? Neeeee. Da pereš veš.

Vlado…? Ako ne prestane, majke mi moje, sutra ću da joj zapucam na vrata. Da je upitam, onako, dve-tri. Da kažem ’’zaboga, gospođo, da li vi znate šta je kultura stanovanja? Znate li šta znači suživot u zajednici? Znate li da se u civilizovanim zemljama poštuje neki kućni red…? Tamo negde daleko daleko, pošten svet spava posle deset. Ustaje u šest. Tamo negde, čovek možda nikada nije ni video komšiju preko puta, ali ga, zamislite – poštuje. I njega i njegovo vreme. ’’

Tamo negde, svet ne čeka jeftinu struju da uključi mašinu. – primeti Vlada. Ali, mi nismo tamo negde i ovo nije beli svet. Kod nas stvari stoje drugačije. Svaka zgrada koja iole drži do sebe, mora da ima – retrivera Čarlija koji se upiški od sreće svaki put kad te vidi, zatim bar jedan bračni par na ivici razvoda. Naravno, i tek venčani bračni par tetreba usred sezone parenja. Bebu koja danju spava a noću se dernja kao joj izbija osam umnjaka odjednom. Besnog tinejdžera koji se fura na Dubioza kolektiv. Svog lokalnog Đuru alkosa na mrtvoj straži ispred obližnjeg diskonta. Bakutu koja drži časove solfeđa. Čika Branka, profesora fizičkog u penziji koji i dalje džogira oko zgrade u belim espadrilama s plavom štraftom i peškirom oko vrata. Lokalni šahovski klub. Šampione u boćanju. Godište, u proseku tridesetdeveto. Jednog Mesija. Dva Vidića. Teren. Go. Van sezone – jasno – gelender za trešenje tepiha. Manijaka koji buši rupe hiltijem nedeljom. Društvene prostorije nikad privedene nameni. Dokonu babu u prizemlju, koja će bolje od svakog video nadzora da isprati sve – i ko i kad i s kim i kad i kako. Još jednu isto tako zaludnu koja će da prenese sve tračeve, od prizemlja do sedmog i nazad. U pomenute svrhe idealna je upravo žena predsednika kućnog saveta, koja protivno sukobu interesa – čisti stubište – pod izgovorom da ’’ionako niko neće’’, dok njen dragi muž za to desno-levo mlataranje metlom ubire pozamašan harač. Priča da ’’nemaš sitno’’ i da ’’tata i mama nisu kod kuće’’ – ne pije vodu. Taj je u stanju da ti dete drži kao taoca za dvestapedeset dinara mesečno. Toliko o razumevanju.

Dalje, svaka zgrada mora da ima jednog ljubavnika. I jednu sumnjivu žensku personu nadasve egzotičnog imena, po principu – što stranskije, to bolje. Žaklina, recimo. Naravno da joj to nije pravo ime, ali joj niko nikada nije video ni ličnu kartu, ni muža kog često pominje – valjda da bi sačuvala obraz. Izblajhane kose, troši kilo pudera i tri kreona mesečno, iscrtava usta tamnobraon olovkom, nosi bundicu od veštačkog krzna, prikrada se kući u pet ujutro i ostavlja prazne flaše ispred vrata. Toliko o obrazu.

Svaka zgrada viša od šest spratova mora da ima i ženu koju je ostavio muž, zbog jedne eto baš takve rospije u bundici. I muža koga je ostavila žena. Zatim, babu koju nema ko da ostavi. Starca Foču koji se zadnji put okupao sedmog jula osamdesetpete i koga, veruj mi na reč, nikako ne želiš da sretneš u liftu. Svaka čestita zgrada mora da poseduje pokvaren interfon, obijene poštanske sandučiće, rasute reklamne letke, izguljenu fasadu, ključem urezano srce na vratima lifta, odmah pored ’’Zvezdo, volim te’’, rad nepoznatog autora, zatim podrum sa cirka po metra vode, između tri i pet kaca s kupusom NN vlasnika, jedan automobil na parkingu koji se ne pomera od hiljadudevetstodevedesetpete i stan na prizemlju u kom se podstanari smenjuju kao na autobuskoj stanici. Ti se baš navila, primeti Vlada. Pa moram nešto da radim dok čekam. Šta dok čekaš…? Centifugu. Našu…? Ne, njihovu. I…? I ništa. Vlado…? Molim…? Vlado, brinem se, šta ako im se nešto desilo…?

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Takođe zanimljivo!