E, fala ti, onoliko Rozo!

– Gde su mi čarape – upitao je.
– Otkud ja znam gde su tvoje čarape – glasio je jedini odgovor koji sam u tom trenutku mogla da smislim.
– Ti si mi žena, ti treba da znaš gde su mi čarape.
– Ako ti ne znaš, ko zna?

Gde su mi čarape – tužni refren svake udate žene. Zajednički imenitelj svih nas. Evo – ja. Ustala sam u šest, spremila dete za školu, obukla je, očešljala, spakovala knjige, opeglala majicu za fizičko, srknula dva gutljaja kafe, namazala putera i meda i izjurila iz kuće, odvezla Bebu u školu, odjurila na posao, radila, radila, radila, sela u kola, pokupila Bebu iz boravka, došla kući, pregledala domaći, stavila grašak za sutra, ponovo opeglala majicu za fizičko – i sve što me sačekalo bilo je „gde su mi čarape“.

Nije me pitao kako sam, ni da li sam umorna, ni da li me boli glava, ni zašto me boli glava, nego samo – gde su mu čarape. Bez obzira, drage moje, koliko ste uspešne na nekim svojim poslovima, koliko doktorata i magistrata imate iza sebe – njegove čarape postaju konstanta onog momenta kad pristanete da ponesete nečije prezime. Sve titule nestaju i brišu se gumicom. Jer, postale ste Njegova Žena. Gospođa ta i ta, ako vam je tako milije. Svejedno, čarape vam ne ginu.

Rozo (misli se na gospođu Luksemburg, jel’te) – [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Draga Rozo, ništa mi dobrog nisi donela. Fala ti onoliko za sva ženska prava, za skraćeno radno vreme, za trudničko i porodiljsko – za jednakost među polovima – ništa nismo uradile sve dok ja moram da znam gde su njegove čarape.[/inlinetweet]

Znaš, Rozo draga, umorna sam. I boli me glava. Migrena, promena vremena, đavo bi ga znao… I sve što sam danas pojela ne bi stalo u jedan čestit obrok. Na mojoj je čarapi žica krenula i nema joj kraja. Jer tu je toliko drugih pitanja na koja nemam odgovor. Život je nemilosrdan prema nama, Rozo. I nisu čarape najgore. Mama, gde mi je sveska iz prirode? Mama, nemam šestar. Mama, zakasnićemo. Mama, ne spava mi se. Boli me stomak, ne mogu danas u školu. Opet taj duks? Ali juče sam ga nosila. Svaki dan nosim isto. Mama, opet ćemo zakasniti.

I taman kad mislim kako je oluja prošla – eto ti njega. Gde su mi ključevi? Novčanik? Jesi videla moj mobilni? Jesam, baš smo se juče sreli u liftu. Koji je danas dan? Ona plava košulja, gde je…? Nisi je oprala? Nisam. I ne znam kad ću. Jer ima toliko toga što isto tako nisam. Jer ne mogu, ne znam, nemam.

Treba biti pozitivan, razmišljati pozitivno. Ponavljati jednu te istu mantru, dok sve ne krene na dobro. Ne odustajati. Ni jednog jedinog trenutka. Sve je dobro – ponavljam. Sve je dobro i sve će biti dobro. Opet sam se uspavala. Dobro je. Kosa mi je očajna. I to je dobro. Bitno je ono kako se osećamo iznutra. A ja se osećam – dobro.

– Mama, zakasnićemo. Nema veze, sve je to dobro.
– Mama, s kim pričaš…?
– Ni sa kim. Tek što je to dobro…!? Kilo karfiola – trista dinara…? Ok, dobro.
– Mama, ja ne volim karfiol.
– Dobro.
– Mama, rekla je učiteljica da samo ja nisam platila obezbeđenje. Ok. Platićemo. Svaki put mi to kažeš, mama. Svaki put platim. I to dobro.

Nema kraja, Rozo. Godinama sam ja Vršilac dužnosti. VD. I kuća i posao i dete i ručak i večera i pegla i četka i sve. Misli da me može kupiti s jednom ušlogiranom ružom za Osmi mart, s deset dana na moru, s dve šetnje, tri filma po njegovom izboru i izletom u Kovilovo? Da sam se ja pitala, svaki bi morao da prođe predbračnu obuku.

Lesson One – kako očistiti kamenac iz wc šolje?
Lesson Two – kako ostrugati zagorelu šerpu?
Kako promeniti pelene?
Napraviti kolač od dva jaja?
Opeglati pantalone na crtu?
Uspavati dete?
Skinuti temperaturu kad ništa ne pomaže..?

Praktični rad, o tome ti pričam. Kad smo već kod toga – da ne znaš slučajno gde su mu te čarape? A majica za fizičko…?

Pišite Dudi na [email protected]!