Idealno zanimanje

„Marija se udala za pilota“, rekla je Gaga, sva zadihana. „Za pilota, misliš pravog pilota?“, upitala sam. „Za pilota“, potvrdila je, „i to ne običnog. Leti za Emirate, samo prekookeanski letovi, dušo…“ Moj duboki uzdah Gagi je samo dao povoda da nastavi. „Zamisli da ti imaš muža pilota…“

„Zamislila sam“, rekoh. „Zamisli sve te fri-šopove, bescarinske zone, Hiltone, Hajate, Plaze, ludilo… Hvalila mi se kako joj sa svakog putovanja donese poklon, a ima i besplatne karte, vaučere… Pitala sam je šta radi za vikend, da odvedemo decu u zoološki vrt… ‘Ne mogu, slatka, moram da skoknem do Čikaga.’ A ja ne mogu da skoknem ni do Fruške gore“, frknula je Gaga. „Šta ćeš, slatka, takav ti je život“, rekla sam postavljajući sto.

ŠTA BI BILO DA JE…

U tri mi se muž javio da će kasniti petnaest minuta. U četiri je nazvao da će, sto posto, doći do pet, samo da instalira neki antivirus. Supu sam do šest održavala na toploj ringli, a onda sam isključila šporet, i vratila hleb u kesu – da se ne suši.

Žena sam koja žuri s posla, tegli kese iz prodavnice, poslednjim atomom snage udara teleće šnicle, muti knedle po bakinom receptu, sve to sa strpljenjem jednog Gandija, i veštinom koje bi se postideo i Džejmi Oliver. A onda on zakasni na ručak koji se polako pretvori u večeru, i to večeru koju niko na kraju i ne okusi.

Da sam se udala za pilota, imao bi kakav-takav red letenja, pa bih znala da li ga dočekujem s doručkom, ručkom ili večerom. Ali, ne, ja sam izabrala informatičara koji sad, umesto za trpezarijskim, sedi za kancelarijskim stolom u IT sektoru i pokušava da aplouduje, apgrejduje, ili uradi već neki drugi, meni strani, AP na softveru.

Nema ništa gore od žene koja sedi sama za postavljenim stolom i čeka. Jelo se hladi, napetost raste, a kada konačno stigne, biće srećan ako mu ne prospem ove knedle na glavu. Majko (u teškim trenucima uvek se setim majke), ceo život si štedela za ovaj servis za dvanaest osoba, a ja sada jedem sama?!

OPASNOST – KOLEGINICE!

„Ti si luda“, reče Nina. „Posle toliko godina ti se i dalje nerviraš kad zakasni na ručak?“ „Ohladiće se, a znaš koliko sam se trudila.“ „Trudila ne trudila, sad ti je svejedno. A je li, slatka, ti nisi čula za mikrotalasnu?“ „Marija se udala za pilota“, rekoh. „Mogla sam i ja da se udam za, recimo, lekara.“

„Piloti i nisu neke cvećke“, reče Nina. „Prvo, nikad ih nema. Drugo, sve te dugonoge stjuardese, čoveku može svašta da se desi u belom svetu, a oni, na deset hiljada metara nadmorske visine baš i ne mare mnogo za ovozemaljske supruge. Kao da se seks u avionu ne računa?“ Kako mogu da se seksaju kad moraju da voze avion?“, upitah naivno. „Ne moraju, samo uključe automatskog pilota i bog da te vidi. Zato on njoj i donosi sve te silne poklone, to ti je nepisano pravilo… kad muškarac ženi donese poklon, a nije im ni godišnjica niti joj je rođendan, znaš da je bio u šteti.“

VEČITO NEZADOVOLJNA

Dobro, de, pomislim, možda se ona i nije usrećila s tim svojim pilotom. Ali šta sam ja bogu zgrešila da me smesti pored višeg stručnog saradnika za održavanje kompjuterske opreme? Kakav je to posao? Po ceo dan samo bulji u kompjuter, a kad dođe kući, umesto da k’o čovek ruča i legne da odrema, opet nastavi da čačka po kompjuteru. Za mene nikad nema vremena, naravno. Da mi je neko pre dve godine rekao da ću biti ljubomorna na to što radi, slatko bih se smejala, a sada, dođe mi da plačem, eto!

Nema idealnog zanimanja, pomislih. Kada smo bili mladi i zaljubljeni, želela sam da po cele dane provodimo zajedno, i svaki poziv iz omladinske zadruge budio je strepnju da ga neću videti celih osam sati. Sada, kad sedim i čekam, žalim što nije kosmonaut, tada bih jednostavno znala – kad ode na posao, neće se vratiti bar tri svetlosne godine.

„To s kosmonautom isto ništa ne valja“, reče Gaga. „Znaš li da se u svemiru uopšte ne stari, to ti je ona Ajnštajnova teorija relativiteta. Gore vreme stoji. Zamisli da ispratiš muža na posao, on ostane gore u vasioni mlad i lep k’o slika, a kad se vrati – ti već u klimaksu!“

A NEMA IDEALNOG

Pa za koga onda treba da se udajemo? Piloti švrljaju sa stjuardesama, kosmonauti ne stare, ovi što rade informacione tehnologije na kraju se zaljube u najnoviju verziju Windowsa?! „Trebalo je da se udaš za lekara“, reče Gaga. „I to za nekog hirurga-estetičara. Zlu ne trebalo, mislim, svi ćemo mi pod nož jednog dana.“ „Za plastičnog hirurga? Bože sačuvaj… Ne bih mogla nikada… Hirurzi… ni oni nisu sasvim svoji… Peru ruke po tri sata, slušaju ozbiljnu muziku… a kad pomislim na medicinske sestre, noćna dežurstva i očijukanja po ordinacijama… To ti je već bajata fora, da se udam za lekara…“

SUPRUG INTELEKTUALAC?!

„Možda bi Duda profesora?“, upita Nina sarkastično. „To su tvoji tipovi, pametni, načitani, s cvikerima i onim prslucima na V izrez… Zamisli, dođeš kući, a tvoj mužić sedi u fotelji i čita. Ne može da odvoji oči od knjige. Onda i ti, šta ćeš, sedneš pored njega i uzmeš da čitaš. Pa posle komentarišete italijanske pisce iz doba renesanse. A uveče pred spavanje, opet s knjigom u krevet. Milina jedna… I jednog dana, kad ti prekipi, on počne da odlazi na književne večeri sa svojom mlađom koleginicom sa fakulteta.“

„Ne, ne, ne profesor, nikako“, odmahujem rukom. Možda eventualno neki pisac, tako nešto… To mu dođe fensi. „Fensi, ha, ha, ha…“, nasmeja se Gaga. „Pisci su ti čudna sorta, draga. Imala sam ja jednog.“

Posvetio mi je svaku pesmu koju je napisao, a ja sam mu verovala da se u jednoj pesmi zovem Marija, u drugoj Laura, u trećoj Neda… S tim umetničkim dušama nikada nisi načisto. Pisci su u večitoj potrazi za inspiracijom i dobra si samo dok pate za tobom. Slikari se zaljubljuju u svoje modele, muzičari ne znam ni ja… Svi oni moraju da budu nesrećno zaljubljeni, da bi stvarali, a ja baš i ne nalazim naročitu inspiraciju u propalim brakovima.“

NAJBOLJI JE KAD NIJE TU!

Posle pola sata, učinilo mi se da ćemo diskusiju privesti kraju. Najbolji muževi su oni koji po ceo dan rade u isključivo muškom okruženju. Kad nema konkurencije, stvari izgledaju mnogo lepše. „Ako imaš muža koji, recimo, radi u rudniku i po dvanaest sati ne izbija ispod zemlje, normalno da će jedva čekati da dođe kući“, reče Nina. „Jeste“, nastavi Gaga, „ali slaba vajda od muža koji dvanaest sati provodi u rudniku, tome i kad dođe kući ne treba žena, nego krevet. I to prazan.“

Pa dobro, gde to još ima čisto muško okruženje, sad kad su žene počeli da primaju i u vojsku i u policiju?! Nasta tajac, sve smo pokušavale da se dosetimo. „Vatrogasci“, reče Caca. „Oni su sve sami muškarci!“ „Da, ali ima ih trideset na dva miliona stanovnika, od čega su dve trećine oženjeni, a ostatak u stabilnim vezama.“

„Znam“, rekoh oduševljeno, „setila sam se – političari! Po mogućnosti oni skupštinski.“ „Ali, i u skupštini ima žena, zar ne?“, upita Gaga. „Ima, ali u skupštini su toliko zaokupljeni svojim stranačkim temama, da se onim sirotim ženama niko i ne udvara. Znam, bre, gledala sam prenose.“ Sve tri s odobravanjem klimnuše glavom. „A u skupštini, čula sam, imaju i menzu, pa ne moraš ni da ih čekaš kod kuće s ručkom. Mislite da nije kasno da učlanim Vladu u neku stranku?!“

***

„Izvini, dušo, zalomilo se“, rekao je s vrata. „Da mi nisi kupio neki poklon?“, upitala sam. „Nisam, a je l’ trebalo?“ „Nije, nego onako pitam.“ Bogu hvala, pomislim, stvarno je bio na poslu. „Kako si?“, upita. „Nikako, dragi. Ne valja mi softver, memorija preopterećena, fale mi drajveri za zvučnu karticu, navukla sam neke gadne viruse i ako me pod hitno ne reinstaliraš, mislim da će mi pasti sistem.“

Ilustracija: Stevica Rajić