Kad Jovanu proguta ljubomora zbog atraktivne plavuše
Marko Vidojković, pisac
Prvo da pokušam da shvatim zašto sam odlučio da posetim Sajam knjiga baš u sredu. Potpisivanje mi je bilo zakazano tek za petak, otvaranje sajma sam preskočio, nisam bio lud da dolazim tamo u subotu ili nedelju, u ponedeljak i utorak bilo je očekivano prazno preko ivice depresije, a u četvrtak sajam okupiraju horde neartikulisanih digitalizovanih osnovaca. Očigledno je, dakle, da sam do odluke došao sistemom eliminacije.
Parkirao sam se kraj hale jedan, tačnije u delu kraj pruge, u četiri i trinaest, sudeći po satu u kolima. Izašao sam iz auta, iskoračao nekoliko desetina metara, te kupio kartu u kisoku, od izuzetno slatke devojke, koja me je prepoznala, ali je to iskusno prećutala. Došao sam zatim do obezbeđenja, prislonio bar-kod na čitač, začuo se zvuk, kolenima sam probio barijeru u vidu metalne šipke i našao se na Sajmu.
Tamo sam najpre naleteo na grupu osnovaca, kojima je moja pojava bila u potpunosti nepoznata. Nekoliko sedmakinja, ko zna možda su bile i mlađe, i nešto manje dečaka stajalo je ispod bilborda s najnovijim sajamskim hitovima. Svi redom su komentarisali sadržaj svojih mobilnih telefona. Izvadio sam i ja svoj mobilni, za svaki slučaj, a onda je jedna od devojčica vrisnula i pohitala ka izblajhanoj spodobi na štiklama, koja se klatarala ka hali broj tri. I ostale devojčice krenule su u juriš, a plavuša s usnama koje su se rascvetale kao da ih je pogodio minijaturni nuklearni projektil nije mogla ljudski ni da im se osmehne. Krenulo je opšte slikanje, a ja sam se lagano okrenuo i pošao natrag ka parkingu.
”Čekaj, čekaj”, zavapio je neko iza mojih leđa. Okrenuo sam se. Neka plavokosa. Tridesetak godina. Slatka, baš. ”Ne sećaš me se?”, izgovorila je toliko razočarano da sam smesta posetio najzabačenije delove svojih sećanja ne bih li skapirao ko je.
”Kristina?”, izgovorio sam, nekih trideset odsto siguran da je to ona.
”E da znaš da bih se ozbiljno naljutila da me nisi prepoznao”, uskliknula je obesivši mi se oko vrata.
Videli smo se samo jednom, igrom slučaja takođe na sajmu knjiga, ali pre deset godina. Ona je tad bila dvadesetogodišnja urednica studentskog časopisa, a ja sam je odveo u svoja kola, pa smo u njima, pod okriljem mraka, radili svašta…
”Pa i nisi toliko propao, kako ponekad deluješ na televiziji. Uživo si i dalje maltene kao neki klinac! Kuda si pošao?”
”Ne znam. U kola. Hoćeš sa mnom?”
”Čoveče, kakav deža vi. Hoću, što da ne. Sve što je moglo da mi se desi u tvojim kolima već se desilo.”
Tokom kratke šetnje, nismo progovorili ni reč. Otvorio sam zadnja vrata, seli smo na zadnje sedište, ja s leve a ona s desne strane, kao i prošli put, a gomila ispražnjenih plastičnih flaša od vode krckala nam je pod nogama.
„Slatko je ovo. Drugačija su kola nego prošli put, ali je aljkavost na istom nivou”, kikotala se, gledajući čas u mene čas u patos. Uf, baš je bila super. Osetio sam neodoljivu želju da je poljubim. I poljubio sam je. Bio je to baš dug i lep poljubac.
Odvojio sam usne od njenih, otvorio oči i preda mnom se ukazalo njeno nasmejano lice, a iza nje, tačnije kroz prozor s njene strane, opazio sam Jovanu, koja je, pošto su nam se susreli pogledi, kucnula na staklo. Nekoliko metara iza nje, mirno poput spomenika, stajala su dva deteta, valjda njena. Nagnuo sam se preko Kristininog krila i otvorio prozor.
”Ja samo da se javim”, škrgutala je Jovana zubima. ”Prepoznala sam ti auto, karakteristično je ulubljen.”
”Ćao, ovo je Kristina, a ovo je Jovana”, ostao sam hladnokrvan. ”Jesu li ono tvoji klinci?”
”Jesu. Kažite zdravo čika piscu!”, naredila im je, a oni su ostali nemi i nepokretni. ”E, dakle, ja samo da se javim, pa…”
”Pa, javila si se. Vodimo važan razgovor. Hajde ćao”, presekla ju je Kristina, a ja sam se štrecnuo, jer da nije bilo dece, Jovana bi joj verovatno opalila šamar. A možda će to uraditi i bez obzira na decu.
”Pozdravi Radoša! Ćao, klinci”, doviknuo sam dok je Kristina zatvarala prozor ostavivši Jovanu s druge strane stakla. Zatim je pritisnula dugme do prozora i sva vrata na kolima iste sekunde bila su zaključana.
”Eto, desilo se i nešto novo u tvojim kolima”, zaključila je Kristina veselo. ”Ko ti je ova lujka? Nije ti valjda žena?”
”Ma kakva žena. Kako stvari stoje nikada se neću oženiti. To mi je drugarica.”
”Krešete se, znači?”
”Ne, ne, čak ni to. Ima dečka.”
”Eh, imala sam i ja dečka kad smo se prošli put videli, pa mi to nije mnogo pomoglo.”
”E, a zašto se nismo videli još neki put?”
”Zato što sam raskinula s njim tek pre nedelju dana. Hajde, dođi da se ljubimo”, rekla je, uhvatila me za obraze i privukla sebi.
U aktuelnom broju magazina „Lepota i Zdravlje“ pročitajte kako je Jovanin dečko Radoš dobio šut-kartu!