Categories Ivanin rečnik ludih tridesetih

Ivanin rečnik ludih tridesetih: NJ kao NJUŠKANJE

Untitled-1
Piše: Ivana Jovanović

Da nemam nos, život mi ne bi bio ni pola ispunjen kao što je sada. Ni zabavan. Ni čaroban. Ni ukusan. Da li bih ta „bez nosa“ uopšte bila ja, pitam se. I da li bi život bez mirisa ikome bio sadržajan i lep?
Medicina kaže da je čulo vida najmoćnije. Čak osamdeset odsto svega što se dešava oko nas doživljavamo gledajući. Očima, naravno. A ja sam sigurna (u ovim godinama iskustvo nam daje slobodu da budemo „sigurne“ u mnoge važne životne mudrolije), da se svet i ljudi najbolje mogu upoznati i doživeti putem mirisa. Vidi se i nosom. I te kako… Pokušala sam to da objasnim ćerki, u jednoj od epizoda našeg porodičnog serijala „Otkrij mi tajne odrastanja“.

– Telesni miris, kažu istraživači, nesvesno šalje signale o kompatibilnosti gena onima koji ga mirišu. Različiti geni se privlače, jer će potencijalno nova jedinka biti odličan miks svojih roditelja. Što u prevodu znači – bez nosa nećeš nikada prepoznati pravog. A ni on tebe. Takođe, ne preteruj sa šminkom i parfemima, jer oni prikrivaju realne mirise, pa će Gospodin Pogrešni da pohrli ka tebi. Prevariće ga miris. Vidiš li kako je sve logično i povezano. Da bi prepoznala Gospodina Pravog, moraš da se oslobodiš maski od krejona, pudera, rumenila, krema i parfema. Moraš da se opustiš i budeš prirodna i svoja. To je ključ za srećne spojeve i odnose – pokušavam da joj kroz priču o važnosti nosa serviram kritiku trenda preteranog mackanja i šminkanja, koji je zarobio njenu generaciju. Ide u osmi razred, a ima tri puta veći neseser za šminku od mog. I prvi put sam od nje čula za shimmer. Zar to nije loš znak?

Ona me gleda u čudu. Čula je sto puta da se suprotnosti privlače, ali kladim se da nije imala pojma da to ima veze sa mirisima. I sa nosom. Osim toga, mlade devojke, sećam se svojih shvatanja od pre dvadeset i kusur godina, uopšte ne žele da budu ono što jesu. Pokušavaju na sve načine da budu one kojima se dive, a koje su vrlo često lošije od njih samih. I što je još smešnije, uglavnom mrze svoje noseve: pogledaj koliku nosurdu imam, kao surla, progledaj mi profil, gde baš na vrhu da mi iskoči bubuljica…

Kasnije shvate kako treba i zaljube se do ušiju. Pardon, do nosa.
-Da li ti stvarno misliš da treba da njuškam okolo kao kuče? Pa ti si stvarno iz prošlog veka. Mi danas sve rešavamo na četu. Osim čula vida, važnije mi je čulo dodira od tog tvog nosa. Gde si baš nos našla? , kaže tinejdžerka i zagleda svoj prćasti profil u ogledalu, prevrćući očima, naravno.
– Dobro, možda je rano za priče o njuškanju. Shvatićeš i sama. Čula se bude sa odrastanjem. Nos je, valjda, među poslednjima na listi. A gde sam baš nos našla? Tačno se sećam – jednog maja, u dvorištu moje gimnazije, posle časova, kada me je sačekao… i zamirisao.

Nisam joj ništa više rekla. Iz osmeha sam znala da je naslutila nastavak priče i da je, bez obzira na generacijski jaz, vrlo srećna što su prolećne gimnazijske priče uvek iste i jednako opojne, da te nos zaboli od lepote, pa shvatiš da bez nosa i njuškanja ne možeš više ni tren.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

UREĐENJE DOMA