Pred očima imaš samo neku nju koju čekaš i nema te sile koja bi te omela u tome

Stevica Rajčetić, pesnik amater iz Borče, sitan paor i čovek u pokušaju. Autor jednog od najpopularnijih blogova„Između zvezda i blata”

To se dogodi ili se ne dogodi, nekome se dopadneš, ili se ne dopadneš, prosto. Tačnije, meni koji gledam sve to sa strane deluje prosto, ti gledaš u telefon i čekaš da se taj neko javi.

I čekaš. I čekaš. I čekaš. I čekaš…

Pa posle još malo čekaš.

Još dosta mnogo čekaš.

Čekaš toliko da ti se čini da ti je čekanje životni poziv i obavljaš ga svesno kao vojnik na mrtvoj straži u vreme kada smo imali vojsku. Ja sam služio civilnu, pa ne znam kako to izgleda, ali verujem da je ta mrtva straža nešto sasvim ozbiljno, baš poput tvog čekanja.
Evo, sigurno sam popušio barem sedam cigareta, a tvoj pogled je i dalje uperen ka telefonu.

Otključavaš, nešto tipkaš, zaključavaš, pa opet, otključavaš, tipkaš, zaključavaš.

Foto: Pixabay.com

Ne znam da li da ti priđem momče, jer iskreno, ne znam ni šta bih te pitao ili rekao, ali mi je stvarno glupo da te gledam kako mehanički vršiš neke radnje koje sasvim sigurno nemaju smisla. Meni makar, tebi verovatno znače čim toliko ne primećuješ svet oko sebe, pa čak i dve devojke desno od nas koje takođe gledaju u tvom pravcu, samo za razliku od mene, gledaju te onako, kako se gleda neko ko ti se sviđa.

Vidim im u očima, po načinu na koji te gledaju i kako šapuću.

Vidim im to po osmehu i po obaranju pogleda kada im radar da znak da su uhvaćene u niskom letu preko oboda tople čokolade i čaja.

Vidim im to po svim onim malim znacima uzjogunjenosti koji se rađaju u trenucima kada bi nešto uradio, al ne znaš šta je to nešto, pa se samo premeštaš i nameštaš na stolici, ustaješ pa se vratiš, svestan činjenice da tu osobu koju sad vidiš možda više nikada nećeš imati prilike da sretneš i stvarno želiš da joj priđeš, ali ne znaš kako i na koji način.

Ja vidim, ali ne i ti. Ti pred očima imaš samo neku nju koju čekaš i nema te sile, ni očiju, ni kose, ni zanosne figure koja bi te omela u tome.

Foto: Pixabay.com

Nema šta, sistem po kome funkcioniše univerzum savršeno radi; Neko ti se desi ili ti se ne desi – nekom se desiš, ili se ne desiš, veoma prosta stvar.

Koliko god da se trudiš to da razumeš, nećeš uspeti i koliko god se trudio to da promeniš, neće ti uspeti, jedino što ti je zagarantovano jeste to da se možeš nadati i to ti niko ne može oduzeti, to je tvoje opredeljenje i zastava ispod koje stojiš.

Ne znam koliko će još čekanja strujati tvojom kičmom, koliko ćeš puta biti razočaran ili nekoga razočarati, ali ti mogu reći samo jednu stvar – lepo je kada osetiš kako ti se trese zemlja pod nogama, kada se izgubiš, kada pričaš gluposti, kada grickaš do krvi donju usnu, kada razmišljaš o onom izrečenom i o onome što si želeo da kažeš a oćutao si, lepo je i ako jednom zbrojiš sve ta gubljenja sebe, shvatićeš da si bio živ u svom životu, da se nisi štedeo i bežao, živeo ziheraški bez borbe i pucanja arterija usled nečijeg pogleda ili same pomisli na tu osobu.

I nemoj da misliš da to nestaje sa godinama, isto je kad si klinac, isto je kad si odrasli klipan sa bradom, isto je kad si odrasli klipan u odelu i savršeno je isto kada si ostareli klipan sa štapom i Politikom u rukama.

Znam da ne zvuči baš utešno, pogotovo sada dok čekaš u svojih nepunih dvadeset (možda i manje) godina, ali sve dok nešto osećaš, bila to ljubav, ushićenje ili bol, živ si, kada tih osećanja nestane u tebi, znaj da mrtav tumaraš ulicama i da si odavno poništena taksena marka koja čeka svoj red na reciklažu, a da nije toga ni svesna.

Eto, samo sam to hteo da ti kažem dok ubijam ovih preostalih par cigareta i treće pivo. Sreća po obojicu je to što sam sve ovo sveo samo na misli, što nisam progovorio i narušio tvoje ćutanje i čekanja jer veoma dobro znam da bih time samo izglodao do beskonačnosti i do neprepoznatljivosti nečiji san.

Sve ovo ćeš jednom shvatiti i sam, pa ćeš onda isto ovako misliti o nekom drugom klincu koji će sedeti i činiti sve isto baš kao i ti. Zabavljaće te uloga univerzuma i nekih tajnih svetova kojih nismo svesni da postoje, a postoje, veruj mi.

Zato, nastavi da se baviš čekanjem jer možda, kažem, možda i dočekaš, bilo bi to sasvim fer.