Kompjuteri, štrudle, biznis, krofne i tamburaši
Brankica Treskavica, novinarka
K
ada bih vam rekla da sam juče bila na otvaranju e-kluba u Inđiji, sigurna sam da vam to ne bi bila asocijacija za dobar provod, a ne da je bio dobar, već odličan.
No, kao što je i red, prvo ću vam ispričati šta je to otvoreno. E-klubovi su namenjeni ženama, koje žive daleko od gradskih centara i – za razliku od nas koji radimo ovaj posao i vas, koje posećujete naš sajt – dan ne počinju uključivanjem kompjutera. Za njih su u Kraljevu, Ljuboviji, Ivanjici, Paraćinu i Inđiji otvoreni klubovi, sa kompjuterima koji su im u svakom trenutku na raspolaganju. Naravno, prethodno im je obezbeđena obuka, koja je uključivala čak i izradu veb strana, na kojima će moći da predstave svoje proizvode, namenjene prodaji. Zasluge za ovu lepu priču, koja bi trebalo da bude samo uvod u niz sličnih, pripadaju Upravi za rodnu ravnopravnost i nevladinoj organizaciji “Jednake mogućnsoti”, kao i ambasadi Švedske, koja je obezbedila računarsku opremu i ljudima iz opštine Inđija.
Posle zvaničnog dela čekalo nas je posluženje, koje su spremile prve korisnice inđijskog e-kluba. Bila je to, što bi Balašević rekao, prava ikebana. Štrudla s makom, pa s orasima i višnjama, sitni kolači u “apsecu” na tri sprata, kiflice… Sigurna sam da će se ovakve fotografije, ali profesionalno bolje urađene, naći na sajtivima članica e-kluba, ali – nek’ ovo bude premijera.
Naša sledeće stanica bilo je gazdinostvo “Otvorite vrata Banstola”, koje bi moglo da posluži kao razglednica – pozdrav iz Vojvodine. Mirjana Hemun, “prva dama” ovog imanja, zajedno sa članovima svoje porodice, dočekala nas je kao drage rođake iz grada. Pošto ovo nije gastro sajt neću vam pričati baš o svemu što se našlo na blistavo belim stolnjacima, ali ne mogu da ne pomenem slatko od belih trešanja, paprikaš sa knedlicama i krofne, sa (naravno) domaćim pekmezom od kajsija. Sve je tako lepo izgledalo, da bi i dr Filgudu trebalo mnogo snage da odoli. Pošto mi nismo ni pomišljali da se odupremo zavodljivom zovu specijaliteta, uverili smo se da je izgled bio samo nagoveštaj fantastičnog ukusa.
E, sad, da je sve ostalo na ovome što sam pomenula, moglo bi se govoriti o divno provedenom danu ili o dobro osmišljenom načinu da se od vrednih domaćica naprave preduzetnice, ali ne o – fenomenalnomprovodu. On je počeo kada su došli tamburaši, raspoloženi da ispune sve naše muzičke želje. Igrom slučaja, za jednim stolom se okupilo baš veselo društvo – Dragana iz magazine “Ona”, Vesna iz magazine “Lisa” (ko kaže da se novinarke iz ženskih listova ne slažu), Katarina i … iz agencije “Infobiro”… A, onda je počelo – “Tri metera somota”, “Ko te ima taj t enema”, “Ima jedan kućerak u Sremu”, “Moja mala nema mana”… Na pola “Miljacke” dođe vreme da se ide kući. Ispratiše nas tamburaši, a mi poželesmo da što pre drage ljude dovedemo na Banstol.
