Categories Blog

Kultura u mekom povezu

Foto: Mladen Sekulić
Foto: Mladen Sekulić

Nedelja ujutro. Nešto pre osam. Dum-dum-du-du-dum. Neko lupa. Ne verujem šta mi se dešava. Pokušavam da nastavim da spavam. Ne ide baš. Šta je ovo, pitam Vladu. Ne znam. Neko gore nešto zakucava. Pssssst…! Ček da čujem. Neeee, dušice, nije ovo obično zakucavanje. Ovo neko lupa šnicle. Znam taj zvuk. Šnicle na dasku, dasku na krpu, krpu na pločice pa udri. Kakve šnicle, pita moj muž. Pa, biće da su juneće, od buta, one su najžilavije. Pa zar i nedeljom ujutro…? O,da. Naročito nedeljom ujutro.

Kad sam bila mala, teta Rajka, mamina drugarica mi kupila bonton. Mami nije bilo pravo, kaže – ima ko nju da vaspitava, ona se i bez toga ponaša. I ozbiljna je to knjiga za dete, možeš li to da zameniš za neke bajke, basne…? Rajka ni da čuje. Trebaće, kaže. A i ja zagrlila onu knjigu pa ne dam. Sećam se kao juče da je bilo. Tvrdi povez, latinica, Sarajevska Svjetlost.

Elem, krenem ja da čitam. Na samom startu – četiri magične reči. Oprostite, hvala, molim i izvinite. I ispod svake – tumačenje – oprostite je, vele, uvodna reč ako se obraćate nekoj nepoznatoj osobi ili ako nekoga slučajno fizički ili verbalno povredite.

Oprostite, kako to dobro zvuči, pomislila sam. Nekako važno, ozbiljno, damski. Nije to obično “izvini”, to je “oprostite”. Narednih nedelja bila sam apsolutno fascinirana tim “oprostite”. Na ulici sam se namerno sudarala s ljudima, samo da bih mogla da vežbam to “oprostite”. Oprostite, da li mogu da pitam…? Oprostite, gde staje autobus broj…? Oprostite, koliko je sati…?

Hvala. Druga po redu čarobna reč. Odgovor ako vam neko nešto pokloni, posudi (jeste, pisalo je baš posudi, a ne pozajmi i to mi je bilo silno zanimljivo), da vam neku informaciju ili učini neku uslugu. Hvala sam preskočila, iz prostog razloga jer sam o hvala – sve znala. Isto je važilo i za izvolite, koje se koristilo ako nekome nešto dajete ili se nekome odazivate. Molim je važilo za ispravan odgovor u svim prilikama. S molim nisi mogao da omaneš.

I eto, sve je to tamo lepo pisalo. Slaba vajda. Zadnje je vreme došlo. Kultura nam je u mekom povezu. Mekom da mekši ne može. Nikom se danas i ništa ne oprašta, izvinjavamo se tek u krajnjoj nuždi, zahvaljujemo i molimo ako dođe do nokata.

Živimo u svetu koji se ne ponaša. U svetu koji ne ustaje starijima, koji baca pikavce i pljuje po ulici, u kom ti komšija trese tepih na glavu, i trenira bacanje đubreta s dvanaestog kao da će na Olimpijske igre s tom kesom, bogati.

A u naše vreme, (a to nije bilo tako davno, ne) – teško je bilo ostati nevaspitan. Ko nije čitao bonton, imao je baku. Bake su bile žive enciklopedije lepog ponašanja. Budi uvek ljubazna s ljudima, govorila je meni moja. Slušaj pažljivo. Ne prekidaj starije dok govore. Ponašaj se i u gostima i kod kuće. Jedi umereno, polako. Ne rugaj se nikome. I prilagodi odeću prilici. Nisam baš bila sigurna da sam razumela ovo poslednje. Ali se nikad nikad više nisam rugala onom Igoru s prizemlja, zato što muca.

Posle sam dobila još jedan bonton. Povez lepši od Svetlosti, ali – slovenačko izdanje. “Pogovori in govori v službi prijaznosti”, poglavlje treće. A zatim i “Halo, kdo tam?” Četvrto, ako se ne varam. Jurila sam komšinicu Majdu da mi prevodi. Kako kulturno pričati na telefon. Eto, nekad se sve lepo znalo. I da se razgovara, i da se muškarac prvi predstavlja ženi i da se mlađu ženu treba predstaviti starijoj, i da se bračni par uvek predstavlja zajedno, da je nečija titula čist višak pri upoznavanju, ali je zato osmeh neophodan, i pogled u oči.

Da vidim ko će danas da napiše bonton…? Zapeli bi već kod toga da li je ili nije pristojno držati tri mobilna telefona na stolu za vreme večere, da ne pominjem to na koji se prvi teba javiti – službeni ili privatni, ili to zavisi od toga da li je poziv usledio na ispitu, predavanju, sastanku, venčanju ili sahrani…?

Ne znam više šta je danas pristojno. Ali znam da šnicle nisu. Šta ćeš s tim mesom u deset uveče, pita me Vlada. Sad ćeš da vidiš šta ću. Uzmem lepo one šnicle pa sve jednu po jednu – na dasku, dasku na krpu, krpu na pločice pa udri. Ne prođe malo – zazvoni telefon. Da se javim, upita Vlada. Neka, dušo, dozvoli meni. Dižem slušalicu. Izvolite…? “Slušaj ti…” – biće da se ne opasno naoštrila. “…ako ovog trenutka ne ostaviš taj čekić…” Halo, kdo tam? Halo…? Jaz vas ne slišim… Vlado, ja nič ne razumim.

2 komentara

  1. Iako sam još pre pet godina pisao na temu kako i da li govorimo hvala (tada još uvek nismo), danas stanje nije drugačije; tačnije jeste, ali je “deformacija” u drugom smeru. Hvala je doživelo sudbinu miksera koji smo dobili bez “navodila za uporabo”. Danas se “hvala” kaže i gde treba i gde ne treba. Kad kao odgovor na “Hvala” umesto “Molim” ili “Nema na čemu” čujem: “Hvala (i) Vama” ili jednostavan “eho odgovor”: “Hvala” (što se često umnoži po nekoliko puta, pa sagovornici nikako da se dogovore ko će prvi da prestane sa zahvaljivanjem), znam koliko je sati. Znam da su sagovornici dobili igračku za koju im niko nije objasnio kako radi. I to da su je dobili pre neki dan. Mislim: razumem da nekada moramo uzajamno da zahvalimo, ali se to pregradi jednim: “Nema na čemu”, ili jednim: “Molim”, a tek posle: “Hvala (i) Vama”. Pričam ovo jednoj grupi ljudi, a mlada dama mi keže: “Ih, pa nemam ja vremena…” Alal vera, milsim u sebi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Takođe zanimljivo!