Categories Blog

Lepo mi je: Izaberi svoju stazu

Pričam drugarici juče kako se radujem lepom vremenu i otvaranju sezone vožnje bicikla. Obožavam da sa 25. maja krenem pored reke, do Ade, pa ceo krug i nazad. Sve nijanse Beograda se pojave tim putem od oko 20 kilometara, a boga mi i mišići se sasvim solidno zategnu, taman na onim mestima gde bi trebalo, kad već stiže leto.

Autor: Milica Stojiljković, učitelj meditacije, TaiChi-a i Bahov praktičar
Centar za lični razvoj „Lepo mi je“
www.lepomije.rs

 

Međutim, njen odgovor mi je, na čas, pomrsio konce. Kaže, bila je juče, baš tom putanjom. Pa kad je krenula da sipa: staza ima neravnine, ništa nisu sređivali ove godine, onda tamo stalno neki turisti kod Beton hale, „ne može čovek s mirom da vozi“. Iza tog luksuza krene da smrdi riba, „sva sam se nadimila“, kaže. Onda gradilište, „ne može čovek da prođe od prašine“. Pa gužva. Spopala ju je i alergija. I, besna kao ris je poentirala: da je ova sezona vožnje bicikla za nju završena.

Smušeno sam promucala: „pa nije još ni počela“. No, srećom, nije me ni čula. Od ljutnje joj se sva pažnja uzburkala.

Toliko je bila ljuta, da sam u trenutku odlučila da na tu temu više ne razgovaramo. Jednostavno, nisam želela da joj dalje kvarim raspoloženje. A, drugo, toliko sam jedva čekala da se provozam tom stazom, da nisam želela da mi pokvari ugođaj. Videću sama.

I tako sam i uradila. Odem jutros do 25. maja, pa istom putanjom. Reka kao da je more, a meni se toliko ide na more, da mi se sve oko srca odjednom ušuškala toplina. Sa leve strane, sportske entuzijaste igraju tenis i oni se zagrevaju za svoju tenisku sezonu. Sa desne, splavovi odmaraju od sinoćnjeg provoda. Vidi se, bilo je tu oko njih i radosti i zuza, ali po sunčanom danu, sve se nekako sredilo.

Posebno obožavam onaj deo kod pristaništa, sve do Brankovog mosta. Taj spoj luksuza, sređenih jutarnjih stiklica, ispeglanih muških belih košuljica, fensi doručka pored reke. Luksuznih rečnih brodova koji dovode mnogo dobrodržećih penzonera iz belog sveta koji ni malo ne liče na domaće vršnjake. Opet svi srećni. Ovi mlađi, bar zato što su lepi i doručkuju skupo, a ovi matori, što su negde gde možda nikad nisu bili i što ne traće poslednje godine tek tako, već na lepom rečnom brodu, obilazeći Evropu. A onda iza svega toga, načičkane po reci, one udžerice. Trebalo bi da budu splavovi, ali liče na napuštene brvnare, kolibice. Iz njih izviri po koji ribar i gomila svedočanstava prošlih vremena, već prljavih, zgužvanih, ali svi imaju neke veze sa rekom. Ribarima luksuz nije važan. Oni samo zabace i čekaju. Mirni. Nigde ne žure. Doručkovali su davno. Jeftino. Lagano. Imaju svo vreme ovog sveta i nije im važno da li prođe po neki čamac ili luksuzna evropska lađa sa preplanulim sedamdesetogodišnjacima. I oni su, po godinama, tu negde. A i preplanuli su.

1 komentar

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA