Categories Blog

Lepo mi je: Koja je tvoja uloga?

Ovih dana pripremam dva događaja. Ne zna se koji je od koga zanimljiviji. Stižu jedan drugi, dan za danom. Imaju, naizgled, različite teme, ali zapravo istu suštinu. I daju lep razlog za ovaj tekst. Prvi je predavanje koje će, 9. novembra u 19 sati, Nebojša Glogovac, jedan od naših najboljih glumaca održati u okviru projekta „Lepo mi je, jer tako želim“, na temu – Koju u ulogu u životu stvarno igramo. A drugi, promocija knjige „Ono što ostaje, uvek ljubav je“, čiji je autor jedna sjajna nasmejana žena, Ivana Plechinger, koja iz Zagreba dolazi da se predstavi srpskoj publici u okviru Duhovnog doručka. 10. novembra u 20 časova.

Nije mi ideja da ovim tekstom privučem vašu pažnju, ne bi li ste došli na pomenuta predavanja. Izbor je vaš i prepuštam vam ga sa zadovoljstvom. Moj razlog je sasvim drugačiji, a nastao je susretom ova dva događaja i njihovih tema. Postavila sam sebi pitanje – koju mi to ulogu u životu stvarno igramo. Koju igraš ti? Koju igram ja? I da li ljubav ono što na kraju, stvarno, ostaje?

Autor: Milica Stojiljković, učitelj meditacije, TaiChi-a i Bahov praktičar
Centar za lični razvoj „Lepo mi je“
www.lepomije.rs

Igraj koju hoćeš ulogu, ali se u njoj osećaj dobro

I Glogovac i drugi glumci se uživljavaju u različite uloge. Neki ih igraju maestralno, dok drugi samo glumataju. Neki nas zabavljaju, drugi podstiču na razmišljanje ili bude lavinu emocija. Tako je baš zato što u likovima koje igraju prepoznajemo i svoje različite uloge. Nikada nismo samo u jednoj. U neke ulazimo povremeno, druge su nam stalni pratilac. U jednoj ženi može se kriti i uloga majke i uspešne menadžerke i domaćice i supruge i ljubavnice i komšinice i ćerke. U jednom muškarcu, može biti otac, suprug, mačo tip, papučar, motorista, vodoinstalater, mamin sin, super dasa, šmeker. Rasponi su veliki, mogućnosti neograničene, a naš izbor samo i isključivo naš.

E, ovde dolazimo, rekla bih, do suštine stvari. Negde sam skoro pročitala citat: „Možda se pod maskom lakše živi, ali se teže diše“. Dakle, šta ostaje kad skinemo sve ove maske, kad se oslobodimo različitih uloga. Kakva osoba ostaje iza? I svaki glumac u svoje uloge ubaci deo sebe, svoj pečat, ono zbog čega baš njega volimo u toj ulozi, a ne nekog drugog. Isto je i za životnim ulogama. Potpuno je u redu da u životu igramo na različitim pozornicama, da nijansiramo svoje vrline na svakoj od njih, ali dve stvari su na kraju presudne: da u svakoj ulozi težimo da budemo dobar glumac, a ne priučeno glumatalo i da biramo one uloge u kojima se osećamo dobro. Ne, dobro zato što smo bolji od drugih, već dobro zato što smo mirni i srećni u ulozi u kojoj smo, baš takvi kakvi jesmo.

Jeste ljubav, ono što na kraju ostaje

Da bismo uopšte mogli da budemo spokojni sa onim što stvarno jesmo, bez obzira na koju pozornicu nas život odvede, zna biti zaista korisno da pokušamo da se ne osećamo izdvojeno od sveta, od drugih ljudi. Ako se stalno trudimo da budemo posebni, savršeni, upravo samo glumatamo i zavaravo sebe, misleći da će nas tako drugi voleti, a zapravo ih gledamo sa distance. Često ponavljam da su dan i noć deo jednog istog ciklusa koji traje 24 sata. Nisu odvojene celine, nisu suprotnosti, već dva važna dela iste celine, koji jedan bez drugog ne mogu i koja nam, u krajnjoj liniji, daju da živimo. Jednako, drugi ljudi nisu naše suprostnosti, oni su samo drugi elementi iste celine, zvane priroda, u kojoj svi živimo. Zato težnja savršenstvu, posebnosti, samo donosi ulogu koja je štetna, umesto korisna i puna ljubavi.

Upravo se ove teme dotiče i knjiga Ivane Plechinger koja ima tako lep naslov: „Ono što ostaje, uvek ljubav je“. U njoj nam autorka poručuje da je mnogo važno da cenimo ono što imamo, umesto da stalno brinemo i patimo zbog onog što nemamo. Ona je rano izgubila roditelje, sama je preživela moždani udar, koji je bio iznenađenje za godine koje je tada imala. Mogla je da se preda i pozdravi sa životom, ali je zapravo počela od početka, od života samog – zahvalivši se što ga uopšte ima, umesto brige što u njemu ne igra neke posebne uloge. Zato je važno da nastojimo da budemo ono što zaista jesmo i da se borimo za ono u šta duboko verujemo, bez obzira na okolinu i okolnosti.

Jer, samo kada smo zaista u skladu sa svojom pravom prirodom, sve se podešava prema nama – oko nas su ljudi sa kojima se dopunjujemo, oni koji to nisu izlaze iz našeg života, na teži ili lakši način, stvaraju se nove prilike i minimiziraju prepreke. Sve je, jednostavno, u redu i svi glumci maestralno igraju svoje uloge, a pravi ljudi „sede u publici“. Zato što, kako Ivana poručuje: kada volimo svoj život i život voli nas.

Zapratite nas na društvenim mrežama FacebookInstagramYoutube i pridružite nam se na Viber public chatu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

UREĐENJE DOMA