Tema nedelje: Kad nema savesti, nema ni griže savesti + POKLON

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Svakog vikenda prođem kraj restorana, u kojem sam prošlog leta radila intervju. Ni jednom se nije desilo da se toga nisam setila i da me nije bilo sramota. Ne, daleko bilo, nisam nešto „zabrljala“ s tekstom, a i kako bih kad je svaki autorizovan.

Sramota me je zato što sam obećala da ću sagovorniku doneti primerak „Lepote i zdravlja“ sa našim razgovorom, a nisam. Kao što rekoh, bilo je leto, a tada ili smo mi na odmoru ili se pitamo – da li je taj neko, uopšte, u Beogradu.

Kada dođe septembar, naiđu obaveze, pa se štošta zaboravi, a kako vreme prolazi – sve nam je neprijatnije da se javimo. Tako je sve dok ne postane potpuno bez veze pozvati nekoga i reći – dobar dan, pričali smo pre pet-šest meseci… Ako ću da budem iskrena do kraja, sigurno je da se tog neispunjenog obećanja ne bih sećala baš jednom nedeljno, da sam intervju radila daleko od kraja u kom živim, ali stepen neprijatnosti bi bio isti.

Foto: Privatna arhiva

Danas sam se, međutim, pitala kako se osećaju ljudi koji imaju neuporedivo veće „grehe“? Da li ih je sramota, da li se kaju, da li sebi obaćavaju da će drugi put postupiti drugačije, da li uopšte umeju da se postide?

Odgovor se sam nameće, kad pomislimo na neke „tipične primere“, kakve svi poznajemo. Dok ovo pišem, na pamet mi pada osoba koja je, pre popriličnog broja godina, radila u jednoj beogradskoj redakciji. Nije pokušao da napaksti samo onome koga je smatrao toliko opasnim za svoju karijeru, da se nije usudio. Jednom prilikom je, iz čistog hira, odlučio da koleginici zagorča život. Ispostavilo se da je „omanuo“ planirajući, pa je predmet njegove zlobe bila druga koleginica, koja je umela ne samo da se odbrani, već i da mu za sva vremena objasni da je ne petlja u svoje „akcije“. Umesto – izvini, pogrešio sam, ne znam šta mi je bilo ili, bar, neke suvisle laži, on joj je bez imalo blama rekao – nisam hteo da „smestim“ tebi, već njoj. Dugo se taj događaj prepričavao, ali je „naravoučenije“ izostalo.

Ta osoba, mada odavno kompromitovana, nije došla u situaciju da je toliko beznačajna da nikome više ne može da ozbiljnije napakosti. Naprotiv, ako je verovati onome što sam nedavno čula, i danas uživa praveći pakosti.

Međutim, ni ova moja priča nema „poruku“, koja nekome može da bude korisna, jer – il’ se čovek rodi sa savešću, pa ga ona gricka i zbog najmanjeg propusta, ili se rodi kao zloća, pa ga „baš briga za ostatak sveta“. U Hrvatskoj imaju vrlo slikovit izraz za grižu savesti, a to je – grizodušje. On krajnje jasno definiše situaciju – kad nema duše, nema ni “grizodušja”.

Budući da još uvek vlada „letnja šema“, za čitanje imamo više vremena nego obično, a još je lepše kad se čita knjiga koju smo dobili na poklon. Zato će tri čitateljke, koje napišu najzanimljiviji komentar …. dobiti knjigu „Posle tebe“ koju potpisuje Džodžo Mojes.

Gde jedna priča završi, druga počinje… Kako čovek nastavi dalje kada izgubi voljenu osobu? Kako može da pohvata deliće svog života, okrene novi list?

Za Luizu Klark, novi početak veoma je težak. Nakon Vilove smrti, oseća se izgubljeno i prazno. Prošlo je već mnogo vremena, a Lu i dalje nije ona stara: šest meseci sa Vilom, u kojeg je bila ludo zaljubljena, u potpunosti su je promenili. Kada joj se jedne večeri na pragu pojavi potpuni stranac, Lu mora brzo da odluči. Ako zatvori vrata, njen život ostaće takav kakav jeste: jednostavan, običan, pomiren sa sudbinom. Ali ako ih otvori, rizikuje sve. Ipak, obećala je i Vilu i sebi da će živeti, i ako želi da održi to obećanje, mora da pusti u život nešto novo. Hoće li Lu ikada više moći da voli?

„Život je kratak, zar ne? Oboje to znamo. Šta ako si ti moja prilika? Šta ako si ti ono što će me najviše usrećiti?“