Tema nedelje: O ljudima možemo mnogo da saznamo ako samo pogledamo u njihova kolica u prodavnici + POKLONI
Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“
Pre sedam-osam godina sam, u kolumni jednog cenjenog pisca, pročitala da o ljudima, čak i ako ih nikad nismo videli, mnogo možemo saznati gledajući njihova kolica, u redu ispred kase u hipermarketu. Ime pisca ne pominjem samo zato što postoji mogućnost da sam, zato što je prošlo mnogo vremena, misao „dodelila“ onome ko je nije napisao.
Pomenuo je da možemo vidimo ne samo socijalni status „osobe sa kolicima“, već i da li živi sama ili ima brojnu porodicu, da li u toj kući ima dece, da li je hedonista ili poklonik zdravog života, da li je sistematična, pa namirnice grupiše ili ih je samo nabacala… Često se toga setim kad se red otegne, a ova „igra“ postaje još zanimljivija kad se u kolicima nađu i novine. S vremena na vreme se začudim kako je moguće da neko ko izgleda „ovako ili onako“ kupuje „ove ili one“ novine. Ne znam da li samo ja u mislima imam prilično precizne „foto robote“ ljudi koji čitaju različite časopise ili i drugi misle da uz pojedine fizionomije i “govor tela” idu tačno određene novine.
Iako sam se više puta uverila da ta moja „teorija“ ima brojna odstupanja, a bilo je i velikih iznenađenja, i dalje ne odustajem. Neću, verovatno, to činiti ni ubuduće, mada sam danas bila i te kako začuđena. Igrom slučaja, upravo u hipermarketu, srela sam dugogodišnju poznanicu. Nikada se nismo družile, ali znam i iz kakve porodice dolazi, i kakav joj je muž, i koji je fakultet završila, gde je sve radila… Sve što znam o njoj navelo me je da se začudim kad sam u njenim kolicima ugledala tabloid, u najgorem smislu te reči. Dok smo ćaskale, pitala sam se da li ona to čita, njen suprug, majka? Nikoga od njih nisam mogla da zamislim s tim novinama, a one su ipak bile tu. Zašto? Ne znam, ali nedvosmisleno govore o tome da u njenoj kući postoji neko ko – najblaže rečeno – uživa u “rekla kazala” informacijama.
Pod tim utiskom, dok sam se vraćala kući, razmišljala sam koliko ima istine u onoj staroj narodnoj „dok s nekim ne pojedeš kilogram soli, ne možeš reći da ga znaš“. Naravno, to sa solju se baš i ne može primeniti, jer danas sve manje obroka jedemo i sa članovima porodice, ali istina je da s nekim treba “preturiti preko glave” mnoge situacije, pre no što zaključimo “da ga znamo”. Ukoliko to ne uradimo, pa požurimo s tvrdnom “divan je”… Olakšavajuća okolnost je ako nam se neko dopadne kao frajer, jer tad možemo da kažemo – krivi su hormoni, beskrajno je privlačan, duhovit je, kad me pogleda…
Međutim, kad konstatujemo da je neko super za saradnju ili druženje, a “omanemo”, ne ostaje nam ništa drugo nego da zaključimo ili da smo lakomisleni ili da smo ispali tupavi. Izbor baš i nije naročit 🙁
Da li ste za kafu? Instant? Jaku? Tema bloga vas je inspirisala, pa ste poželeli da napišete komentar? Sledećih dana vas očekuje mnogo posla, pa ćete morati da budete dugo budni i koncenrisani? Ukoliko su svi odgovori potvrdni – “skuckajte” komentar, jer će pet čitateljki koje budu najnadahnutije dobiti po pakovanje nove Grandove instant kafe “Student”.
