Na terapiji: Hodajte u svojim cipelama!
Lidija Ćulibrk, urednica magazina „Lepota&Zdravlje“, specijalista zdravstvene psihologije
Poznanik ortoped mi je nedavno pričao kako zadnjih godina ima mnogo povreda skočnog zgloga i uganuća koja su posledica visokih štikli i platformi na obući koje onda nakon noćnih provoda uzmu svoj danak mladim devojkama. Uvek želim da im kažem da štikle koje viđaju na malim ekranim i fotografijama na nogama zvezda cevenih tepiha, nisu realna obuća.
Obuća u kojoj one ili bilo ko drugi može i treba da hoda. To je obuća koju obuješ, uđeš u taksi, izađeš iz taksija, fotografišu te, onda sedneš negde, i na isti način se vratiš kući. Ipak, viđam te devojke koje pešače bulevarima od svojih stanova do grada ili onim nezgodno popločanim ulicama kakva je Skadarska u Beogradu ili Dunavska u Novom Sadu ili od kluba do kluba.
Užurbane, uzbuđene izazovima noći, XneudobneX čak i za oko. Pitam se da li zbilja ne znaju da njihove zvezde-uzori u takvim štiklama, inače mnogo udobnijim jer su neuporedivo više novca platile za njih, prepešače tek nekoliko koraka na pisti ili crvenom tepihu. Ili su samo premlade i još nisu stigle ozbiljno da misle o bilo čemu. I još se pitam zašto smo mi, žene pristale na obuću koja je uzana i šiljasta i to upravo u onom delu gde se stopalo, nasuprot tome, širi. Mislim, pogledajte svoju nogu, pa pogledajte špicaste salonke. Ni u jednoj igri sparivanja dete pet godina ne bi sparilo oblik stopala sa oblikom vrha ženske elegantne obuće.
Mučimo svoje noge jer želimo da izgledamo lepše i fakat, u takvim cipelama i izgledamo lepše. Noseći ih godinama i decenijama, oštetimo svoja stopala, koja su nam bitna ne samo u estetskom i zdravstvenom smislu već i psihološkom – ona su naš oslonac, kontakt sa zemljom, izvor stabilnosti. Možda ja kao urednica ženskog magazina i nisam najpozvanija da govorim o tome kako žene ne treba da se žrtvuju za lepotu. A možda baš i jesam. Nije isto pustiti neku suzicu zbog bolne depilacije, ili odricati se nečega da bi kupili novi parfem ili smršati par kilograma da bi ušli u stare farmerke – i svesno pristati da deformišemo delove svog tela.
To žrtvovanje za lepotu je kao što znamo deo šire muke, odnosno želje da budemo drugačiji tj. da budemo neko drugi i neprihvatanja onoga što jesmo. A ovo je već plodno tlo za raznorazne životne probleme, neuspehe, frustracije pa i psihopatologiju. REBT (racionalno-emocionalno-bihevioralna terapija) sugeriše da je prvi korak u menjanju sebe – prihvatanje sebe i onoga kakvi jesmo. Dakle, ako imamo neke unutrašnje muke i psihološke probleme ili neostvarene ciljeve, da bismo ih rešili ili bar delimično prevazišli važno je da ih prihvatimo. Kao svoje.
Nije korisno misliti: „Nisam ja lenja nego mi se uvek nešto ispreči i ne uspem da ostvarim svoje planove“. Korisno je biti otvoren prema svemu onom što jesmo i voljni da doživimo bilo koje unutrašnje sadržaje koji su naši umesto da se branimo od njih. Ne treba reći ni: „Ok, ja sam lenja, pa šta se tu može“, ali je u redu i obavezno da kažemo sebi: „Ok, ja nisam najvrednija osoba na svetu, ali niko nije savršen i svako ima neku manu. Pošto želim da to menjam mogu da budem disciplinovanija i upornija jer samo tako mogu ostvariti svoje ciljeve!“.
Dakle, budite to što jeste, dugoročno se isplati!