Categories Na terapiji

Na terapiji: Nije tako bilo, Vronski!

Bila sam sinoć sa koleginicama na Ladies Night-u u bioskopu Arena Cineplex na promociji ruskog filma “Ana Karenjna, sećanja Vronskog”. Na prvoj strasnoj sceni, uzdahnule smo “Ah, ovakvih ljubavi više nema!”. Posle, nakon što stvari počinju da se komplikuju, sve manje smo zavidele… Međutim, to sad nije najvažnije već je važan akcenat na “muškom” uglu iz kog je ispričana priča. Muški je to što Vronski pričao svoju priču na frontu, usred rusko-japanaskog rata, dok padaju granate i krvare ranjenici. Muški je i to što se ispoveda upravo Aninom sinu, ratnom lekaru – pa to postaje jedan muški razgovor i razgovor dva suparnika.

Lidija Ćulibrk, glavna i odgovorna urednica magazina “Lepota&Zdravlje”, specijalista zdravstvene psihologije

A muški je i to što, pored sve ljubavi i strasti, Vronski vidi Anu kao veoma kapricioznu i ćudljivu ženu, nesposobnu da se nosi sa posledicama svog postupka, prevrtljivu i nikad zadovoljnu. Kako muškarci često vide žene! I na kraju predstavlja nam scenu psihički poremećene žene koju “slom živaca” odvodi na prugu gde se njen život i njihova ljubavna priča završavaju.
Nije tako bilo, Vronski!

U mojim sećanjima na roman koji sam pročitala kao tinejdžerka i filmove koje sam gledala u međuvremenu (u svakoj deceniji, počev od 1934. je snimljen bar jedan veliki film po ovom Tolstojevom romanu) – nije tako bilo. Ana je, za mene (i većinu mojih koleginica), bila žena koja je sve žrtvovala za ljubav, koja je morala da se odrekne deteta, koja je ostala bez ikakve društvene podrške i na kraju rastrzana odlučila da dobrog rešenja nema i oduzela sebi život. Ana – svetica i žrtva.

Sad, hm, ne znam… možda je ovo isto, svojim rečima i pre svega, svojim emocijama, rekao i Vronski. I zašto bi moja istina bila istinitija od njegove? Ono što s godinama naučiš je da postoje istine. Naročito u ljubavi. Uvek postoje dve istine. I niko od nas nema pravo na apsolutnu istinu.

Isto tako, istina koju nam plasiraju mediji potpuno je proizvoljna i nepouzdana i nikako ne smemo da je uzimamo zdravo za gotovo. Kako je uopšte onda moguće živeti bez bilo kakvog čvrstog oslonca – istine? Čega se čovek treba držati? Kako može donositi odluke? I kako možemo znati šta je u stvari ili kako je bilo?
Istinu zamišljam kao neki fini i eterični derivat nastao mnogim postupcima selektovanja, ispiranja, sušenja, ceđenja, prolivanja i ponovnog ponavljanja istog tog postupka. I sve to morate raditi sami, verujući i sebi, a verujući ipak i svetu oko vas. Ready to go istinu, istinu preko Amazona i istinu na popustu nemojte uzimati ozbiljno.

Pročitajte i…NA TERAPIJI: Oni koji ćute i oni koji govore

 

Zapratite nas na društvenim mrežama FacebookInstagramYoutube i pridružite nam se na Viber public chatu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

UREĐENJE DOMA