Categories Na terapiji

Na terapiji: Šta kada nam kap prelije čašu?!

HI_MIC_0428-5152mala
Lidija Ćulibrk, urednica magazina “Lepota&Zdravlje”, specijalista zdravstvene psihologije

Često sam pisala o tome kako promenom svojih stavova možemo uticati na to da nas događaji i ljudi oko nas ne uznemire i ne izazovu burne emocije. I to je tačno ali to nije lako postići. Baš nedavno pročitah izjavu Josipe Lisac koja je slaveći 50 godina svoje plodne karijere rekla za kraj: “Život je težak”! A ja htedoh da dodam: “A najteže je kad kap prelije čašu.”
Imala sam buran i, recimo, izazovan period par nedelja unazad.

To što je moja majka slomila kuk, ni manje ni više nego na Placi Katalunja u Barseloni, sagledala sam kao neminovnost koja se često dešava starijima. Ništa strašno. Ni z anju a pogotovo za mene. Prekid našeg divnog porodično-turističkog plana baka-mama-ćerka je naglo prekinut, ali to nije ništa nepodnošljivo. Idemo dalje. Dalje, na put za Srbiju, 26 sati vožnje ambulantim kolima do naše bolnice. Gledala sam kako svetle Nica i Monako u mraku dok smo jurili autoputem kući. Pa, dani u bolnici, život oko bolesničkog kreveta, snimanja, nalazi, recepti. Od operacije do rehabilitacije. Ipak, to nije ništa užasno, postoje mnogo lošije stvari od toga. Realnost je da još uvek imam mamu, koja doduše sad uči ponovo da hoda. I ćerku u Barseloni koju možemo da posetimo opet kad baka prohoda :).
Onda sam počela da se spremam na daleki put sa kog vam upravo pišem, između dva leta. Da se i ja odmorim, obnovim, iscelim. I tu između ta dva leta, negde između Evrope i Amerike, javila mi se V. Meni, na izvestan način, nadređena persona. Ne, nije posao u pitanju, ali radi diskrecije, recimo da to je neko ko može da mi očita “bukvicu”, ako poželi. I ona baš to uradi. Bez pardona. Ili je moja percepcija mejla koji sam pročitala u aerodromskoj wi-fee zoni bila takva.

Kako god bilo, veliki sam protivnik “čitanja bukvice” i kritika bez obrazloženja. Možda i kritike uopšte ako nije baš nužna. I ako jeste, lepše je da ona počne sa “Izvini, nemoj da se ljutiš ali nisi…” ili “Molila bih te da ubuđuće… zbog toga i toga…” Trudim se da tako bude u mom svetu. Nisam sigurna ni da sama uvek uspevam, ali trudim se.
Našla sam mnoge racionalne misli koje govore da V. očito sme tako da se postavi prema meni jer je već to uradila i nije se svet srušio. I da nema zakona koji je u tome sprečava. Da joj je bilo loš dan. Da je zaboravila da ukuca smajlija na kraju poruke. I, šta god da jeste i nije, da, ja to svakako mogu da podnesem. Iako, zabolelo je. Pa, zato, ljudi, setimo se da nikada ne možemo znati kako se oseća i šta preživljava neko prema kome smo odlučili da budemo “oštri” jer nam se to može. I opšte nije važno da li smo mi u pravu.

Mislimo o ljudima kao o dušama koje jedno “izvini i oprosti” može da održi na površini, a jedno “nemoj, nisi i ne smeš” može da spusti na dno. Ne, nismo odgovorni za tuđa osećanja i znamo da ona niču na podlogama koje su davno nastale. Ali zašto bismo mi baš bili ti koji ćemo baciti seme ljutnje, tuge ili straha. Ukucajte bar taj smajli na kraju vaše “oštre” poruke. Ne košta, a vredi!

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Takođe zanimljivo!