Categories Supernatural Office

Da bismo promenili šta vidimo, ponekad je potrebno promeniti ono u šta verujemo

Piše: Žana Poliakov,
Piše: Žana Poliakov,

Svako ima svoj izazov u ovom vremenu. Proteklih godina svako od nas imao je svoje uspone i padove, šamarale su nas lekcije propisno, sve što nismo savladali vraćalo se opet. I opet. I opet. Neki od nas imali su utisak kao da se peku na ražnju. Sve se vrtelo ukrug, i to ubrzano. ”Ovo je godina diplomiranja, ne učenja”, kaže mi jedna astrološkinja, a ujedno i medijum koji se krije među nama. Ko je naučio, naučio je. Ko nije, više sreće u sledećem izvlačenju.

Neko ima izazov u vidu bolesti, koja traži da se preispitamo i promenimo iz korena. Neko muči muku kroz partnerske odnose, nešto što je delovalo neraskidivo preko noći se preokrenulo. Ima li neko da se nije razvodio ove godine? Ili rastavljao i sastavljao? Neko pak lekcije dobija kroz otkaze na poslu ili urušavanje sistema i materijalnog sveta u koji se zaklinjao. Svaka od ovih situacija upravo je šansa za promenu.

I tako mislim, slatka-mala-izvrnuta-torta, da sam zaštićena od svega, jer sam sve to proživela nekoliko godina ranije. Tako ti je to kad ideš ispred vremena, kad ono međutim. Suočim se s dijagnozom. Pošto ništa ne shvatam ozbiljno, stvarno mi bude smešno. Kako, kako… ma haj’te, molim vas, mora da me zavitlavate? Oh, no… beli mantili su mrtvi ozbiljni. Šta mi je sad ovde lekcija, razmišljam u tom trenutku, znam ja da je sve u mojim mislima, ali što mi je sad u realnosti. Te rešim da se odmaknem od te realnosti. Nije mi se svidela. Uostalom, to je samo nečije mišljenje i nečija interpretacija. Nisam nikome ni pominjala jer bi se ”žrtva“ valjala u pažnji i nagradi koju bi dobila sažaljevanjem okoline. Ako se fokusiram na bolest, to ću i dobijati. Od izlečenja ništa ne bi bilo jer bi ”lav” u meni uživao pažnju i publicitet. Znam koja mi je tamna strana. Razlog što tek sad pominjem ovo jeste to što sam mu našla smisao u priči. Trebalo mi je neko vreme.

Foto: Guliver/Getty Images
Foto: Guliver/Getty Images

Dakle, ako imam još godinu dana, šta bih u stvari radila? Kud bih išla, ako bih uopšte išla? Kad postade hladno, ja zimogrožljiva živuljka, kažem sebi, ma idem tamo gde je toplo. Domu svome, majci Indiji. Ako je ovo kraj moje priče, let it be. Ona je čudna, pričalo se okolo, no nisam previše marila. Neka sam. U Indiji uopšte nisam čudna, tamo me smatraju jednom od ”razumnijih”. Naletim na tipa koji mi objašnjava šta znači kad sretneš zmiju. Transformation is coming. Zašto se svi plašimo zmija? Odakle uopšte dolazi taj strah? Svaki čas pojavljivale su mi se na putu, u raznoraznim oblicima. U knjižari me pronađe knjiga XThe Cosmic Serpent, DNA and the Origins of KnowledgeX. Vlasnik kuće u kojoj sam bila danima je insistirao na tome da me povede u obilazak čitave Goe, pogotovo u stari deo, koji su sagradili i ostavili Portugalci. ”Ma nisam vam ja neki turista”, danima se opirem, a on uporan. Prva sam mu došla u tu novoizgrađenu kuću i hoće pošto-poto da mi učini čast te da mi besplatno pokaže sve znamenitosti za koje turisti debelo plaćaju – da ih vozi i da im pokazuje. Vidim da se neću izvući nikako. Pristanem. Pozovem i svoje prijatelje u avanturu, no nikome se nije ustajalo tako rano. Prva stanica – ogromno, staro drvo isprepletenih grana lijana, koje čuva svetilište. Hram prirode na otvorenom. Kako sam prišla da zapalim mirisni štapić, a to mu tamo dođe kao sveća, iz obližnjeg potoka se pojavi Xnice guru looking gentlemanX, duge kose i sede brade. Dok sam trepnula, starac je postao visoki snažan mladić koji iz svoje torbe izvadi dve zmijetine. Prestravila sam se toliko da nit sam imala glasa nit sam mogla da se mrdnem. Od vozača ni traga. Nas četvoro u krugu, mislim – nas dvoje i dve ogromne zmije. Vreme je stalo. Strah me paralisao. Mozak ne može da obradi čitavu situaciju, te mi negde signalizira da možda sanjam, nisam se još uvek ni probudila, rano je, možda sam na nekom tripu… Šta sam pila sinoć?

”You see what your mind is doing”, progovori mladić. Daj mu nešto da se igra i izvrteće najrazličitija scenarija. Naša čula su ograničena, čak i ono što mislimo da vidimo samo je proizvod naše percepcije. To je samo nešto što ti je neko rekao, tvoj fokus kreira tvoju realnost – podiže zmije iznad naših glava koje se stapaju s granama drveta. Mladić mi se pred očima preobrati u starca sa sedom kosom i bradom. ”Stvarnost je, zapravo, najveća iluzija. A sigurnost – najskuplja. Mi vidimo ono u šta verujemo, ne suprotno od toga. Da bismo promenili šta vidimo, ponekad je potrebno promeniti ono u šta verujemo. What took you so long?”, nasmeje mi se, mahne rukom i nestane.

”Jel’ ste videli ovog starca, mislim, mladića sa zmijama?”, odjednom se pojavi i moj vozač. Pogleda me belo. ”Gde? Ovde smo već sat vremena i nema nigde žive duše. Vodiči su prestali ovde da dovode turiste jer su zmije nastanile sveto drvo, a one su čudne. Stidljive su i ne vole ljude”, reče i smesti me u auto, srećan što idemo dalje u obilazak. ”So, really, what took you so long?”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA