Sve bi drugačije bilo da vozim bicikl…

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

B

ože mili, kakav dan! Jedan od onih kad poželim da se nisam ni budila. Obili su mi auto i uzeli sve što je bilo vredno uzimanja – tašnu, novčanik, sva dokumenta, kartice, pare. Ni druga torba, sa sportskom opremom više ne pripada meni. Odneše mi i neplaćen račun za mobilni telefon! Da ga bar plate! Taman je toliko para bilo. I sve bilo mnogo bolje da sam današnji dan prespavala u magnovenju, pod visokom temperaturom, nego što sam sav ovaj stres preturila preko glave. U stvari, ponajviše ramena jer me otkidaju od pritiska nemoći.
Kako je sablasan taj osećaj nemoći!

Čini mi se da je to najgori osećaj sa kojim čovek može da se suoči. Ono kad se osećaš potpuno sam na ovom svetu, bez igde ikoga ko može da ti pritekne u pomoć, prigrli, kaže da će biti sve u redu i pruži ruku spasa. Slaba, ranjiva, na vetrometini poljane zvane ’život’. Iako u poslu zastupam stav i klijente učim da naše slabosti treba da pretvorimo u našu najveću snagu, često lično ne osećam tako. Mora biti da je to neka druga slabost.

Naročito se tako osećam dok stojim sama u policijskoj stanici Čukarica i već se smrzavam oskudno obučena, u fitnes opremi. Postajem gola voda, što od straha i preživljene traume, što oznojana od trčanja, čekajući da prijavim obijanje auta. Suviše je to sitan kriminal za našu policiju da bi oni dolazili na uviđaj. Nimalo u službi građana.

I dok čekam ispred dežurne kancelarije da me udostoje prijema, svesna sam da moj problem nije najveći na svetu ili bar u gradu u ovom trenutku ali meni jeste! Neko se drznuo da naruši moj mali svet, da pročeprka po mojim stvarima i intimnom životu svojim poganim rukama. Moja tašna je sav moj svet, a novčanik njegov tajni pregradak. Niko na ovom svetu, sem mene, ne sme da ronda po mojoj tašni i uranja svoje prste u moj novčanik, ali eto, danas se i to desilo. To me čini mnogo besnom, tužnom i ojađenom.

I nije toliko bitna materijalna šteta, mada jeste velika. Da ne pričam o tome kakve kolateralne troškove, tipa, promena brave na ulaznim vratima od kuće (jer je ključ bio u tašni), ova krađa povlači. Ona postaje sporedna u ovom trenutku. Bitan je osećaj narušavanja moje ljudske slobode i skrovite intime. Ono što je moje sada je u tuđim rukama i on time raspolaže kako hoće. Viši stepen lične ugroženosti u ovom trenutku ne vidim.

Drugo, treba pobediti strah koji se neminovno rodio kao produkt ove slabosti. Pitanje je kada ću sledeći put otići na Adu Ciganliju, da mirne duše obiđem krug oko jezera, udahnem malo svežeg vazduha, rekreiram se i napojim opuštenošću kojom voda zna da me obuzme.

Treće, a ne manje bitno, država, kroz svoj aparat vlasti zvani policija, nije uspela da me ubedi da sam njena zaštićena građanka. Apsolutno ništa nisu učinili da se tako osetim, sem što su uzeli moju izjavu. A za to sam morala da odem do policijske stanice. I to nakon pola sata čekanja da se ’kolega presvuče’ u kancelariji predviđenoj za rad sa strankama. Sva sreća, nije počupao kablove od kompjutera pomeranjem stolice, na šta ga je šef upozorio, jer bi inače ’pao sistem’.

Dok sedim na oguljenoj stolici u prijemnom odeljenju, gledam malo oko sebe, malo u sekretaricu koja sedi naspram mene i razmišljam šta će pre otpasti – već podvaljena farba sa zidova i plafona, poslednji put ofarbanih masnom farbom neku godinu posle ubistva Kenedija ili njene već napola izrasle veštačke trepavice. Očigledno ostavština sa neke ranojesenjske svadbe, kad je trebalo ostaviti nesvakidašnji utisak. Svaki drugi veštački nokat sa šljokičastim efektima njenog frenč manikira već je otpao. Ne diže glavu da me udostoji pogleda ali i bolje je tako jer ne garantujem da bi moj izraz lica bio blagonaklon. Uniforma obogaćena svim tim dodacima jednostavno gubi na dignitetu i ne uliva poverenje.

I kad se ’kolega’ konačno presvukao, došao je i moj slučaj na red. Ne na taj način da uzmu otiske sa kola, da bi lakše našli lopove (ne znam kako ih drugačije identifikuju) ili da me bar pitaju kolika je materijalna vrednost svega ukradenog nego, onako, reda radi da ispunimo dužnost, kad sam već zapela. I ovako su mi preko telefona rekli da je to moja slobodna volja hoću li doći da prijavim krađu ili ne. Nije im bilo zanimljivo da pribeleže ni da sam videla sumnjiva lica (dva momka dvadesetih godina, u starim, manjim kolima crvene boje), koja se ni malo nisu trudila da budu manje upadljivi. Nažalost, i pored jakog intuitivnog osećaja da nevolja sledi, nisam uspela da se oduprem inerciji. Nemoćni policajac je samo slegao ramenima predamnom, nećkajući se između Ti i Vi, čim bih ja malo odlučnije reagovala.

Ali da je bicikl bio u pitanju, verovatno bi sve bilo drugačije. Ko mi je kriv što nisam stranac na biciklu u ovom gradu već građanka koja plaća porez i time finansira institucije vlasti u službi naroda?!

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations